Није кривац Тереза што држи концерт у Србији, или, да ли ћемо се икада пробудити из кошмара сопственог мазохизма

Пише: Игор Влаховић Игор

Србин је луд, Србин је проклет, једном га убијеш, он ’оће опет – отпева легендарни Бора Чорба, ове, како време одмиче, нажалост, све истинитије риме ништавила српскога друштва…. Огорчено и бунтовније но икад, до те 2001., када је, ваљда, схватио да промене на српској политичкој сцени, за које се, у свом богатом опусу друштвено ангажованих песама, свесрдно и изгарајуће залагао, нису ни мало одмакле од мртвог слова, из благоглагољивих говора нових политичких месија,…Штавише, само су наставиле путем све веће пропасти српске свести и српског друштва.

Као велики фан легендарног Чорбе, и један у маси слепих путника на овом Титанику од српског друштва, по ко зна колико пута на дан, продрма ме болна истина ових рима.
Како јуче, тако данас, тако сутра, без, готово, икакве наде да ће се мој народ, икада пробудити из кошмара сопствене мазохистичке реалности.

Ова пошаст, захватила је и оно најдивније, што је народу остало…Ова пошаст, захватила је и његову, богату музичку сцену.

Још једна у низу њених скараднх вести – Дива усташка, Тереза Кесовија, поново ће одржати свој солистички концерт у Београду.
Пред очи ми, као утвара, долази тај грозан призор непросвећене руље, како, хипнотисана ex Yu носталгијом, пада у транс, док Тереза искеженог лица, са ког се јасно очитава та, највећа јој срића- однећу силне шолде у своју хижу, грлато, али лицемерно изводи своје велике хитове. Како сраман и поражавајући осећај.

Да се разумемо, немам, апсолутно, ништа против тога да у Србију долазе музички уметници са других територија, па тако и они из Хрватске,…Не само да немам ништа против, већ у потпуности поздрављам и подржавам, јер сврха музичке, као и сваке друге уметности огледа се у томе, да оплемени људе, спајајући, како само она то зна и може, њихове душе са том божански величанственом палетом свих најчистијих и најискренијих емоција.

Али, све има своје границе.
Сетимо се како је за време хрватског домовинског рата, Тереза била прилично активна, што, као певач, на скуповима посвећеним величањем лика и дела клерофашисте Фрање Тудјмана, што, као јавна личност, ламентирајући по хрватским тисковима, о томе, како су јој зли Срби спалили кућу, као да, поред Срба, и Хрвати нису учествовали у рату, и као да поред Хрвата, и Србима нису палили куће.
И дуго, након завршетка рата, Тереза је давала свакакве изјаве против Срба, са поносом истичући, како њена нога никада у Србију крочити неће.
Добро, рат је рат, па оном који је, искусивши његове демоне на својој кожи, рекао било шта негативно на рачун супротне стране, у једном цивилизованом демократском друштву, никако се не сме узети за зло.
Тако би, Терезино поновно успостављање сарадње са српским медијима, а затим и велики концерт, који је под слоганом „Пријатељи стари, гдје сте“, одржала у Београду 2011.године, било сасвим на месту, да непуних годину дана након концерта, тисковима у Лијепој њиховој, није дала, њеном прилично удворичком беседништву о Србији, Београду и Србима, потпуно супротну изјаву „ Морала сам пјевати у Србији да некако зарадим“.

И ето је опет у Србији…И ето још једне од скарадија пошасти мазохизма, која је захватила, и богату музичку сцену Србије…И ето још једног доказа, нажалост, све истинитије риме Титаника српскога друштва, Србин је луд, Србин је проклет, једном га убијеш, он ’оће опет…

Заслепљена мазохистичка публико усташке Диве, нека вам је алал ваш сваки динар, који будете дали за њен концерт, док већина око вас живи на самом рубу егзистенције.
И вама, из организације концерта, нека је, још више, алал, што, у својој слепој алавости на новац, скрнавећи српску музичку сцену, вредјате интелигенцију и културу српског народа, кога сте део,…И вама мазохистима, нека је, још више, алал…Вама, који сте онај најтежи отпад и шљам, од људског рода,……Да баш тако, јер тренутно не постоји гора реч,…А, ако вам ова етикета зазвучи иоле увредљиво, запитајте се само колико је великих уметника, баш захваљујући вашој алавости, морало да се повуче са сцене,…Такодје, запитајте се – зашто многи млади и хиперталентовани музички уметници, таворе по мемљивим подрумима, а доказане музичке величине, попут Лепе Лукић, Викторије, Маје Оџаклијевске, Маје Николић, Зорице Брунцлик, Весне Змијанац, Ере Ојданића, Милића Вукашиновића, Тијане Мацуре и многе друге, уместо великих концерата, морају по свој динар и/или у сврху промоције свог, новог музичког стваралаштва, да иду из једног ријалитија у други.
А посебно, нека је алал, нама, најбројнијима, здраворазумнима, који, очигледно, нисмо свесни колико смо изгубили од здравог разума,…Нама, највећим мазохистима, када ћутимо, и редовно одобравамо сваку скарадију пошасти, која је захватила нашу богату музичку сцену. Уосталом, какво друштво, такво и стање на музичкој сцени.

Све у свему, није кривац Тереза,… Какво друштво, такво и стање на његовој музичкој сцени,…тј. Србин је луд, Србин је проклет, једном га убијеш, он ’оће опет. Како јуче, тако данас, тако сутра, без, готово, икакве наде да ће се икада пробудити из кошмара сопствене мазохистичке реалности. Докле више?

Коментариши чланак

Коментара