Сирија је довела до тога да Москва и Вашингтон размене колумне и отворена писма о томе ко је „изузетна нација”, а ко није. У међувремену се у САД догодило још једно масовно убиство, које, заправо, само одражава општу несигурност једног друштва, које је, опет, самом себи доделило улогу светског полицајца. Па се Американци питају: „Због чега нас толико мрзе?“
Кодекс понашања и мапа пута америчке суперсиле 21. века јесте модерна империјална доктрина, то је најнационалистичкији и најконзервативнији план још од времена Роналда Регана. Поједностављено то значи да САД никоме неће дозволити да покуша да доведе у питање америчку војну супериорност, нити да Вашингтон жели да толерише стратешку пат-позицију у каквој је био за време хладног рата са Москвом. То је показатељ једне империјалне граматике, која свој врхунац достиже у националној фантазији да 160 година након изградње Капитола у Вашингтону, САД представљају неку врсту легитимног наследника Римског царства. Владимир Владимирович Путин у колумни у „Њујорк тајмсу” аргументовано је оспорио то наследство, америчка десница сада је констернирана.
„Ниједан народ 19. века не може да одржи корак са нашим освајањима, нашим колонијалним успесима и нашом експанзијом, ништа нас више неће зауставити”, изјавио је још 1895. сенатор Хенри Кебот Лоџ. Амерички привредни лидери у то су време говорили о „индустријској премоћи у глобалним размерама”, а политичари су, према чувеној формулацији Теодора Рузвелта, сањарили о једном „сплендид литл вору“, или „сјајном малом рату“, који би пружио оправдање за међународну експанзију САД. Теодор Рузвелт се дивио британском империјалном књижевнику Радјарду Киплингу: „Хоћу да САД постану доминантна сила на Пацифику. Амерички ће народ остварити највећа дела једне велике силе.“ Новинар Марс Хенри Вотерсон је овај империјалистички дух деведесетих година 19. века резимирао поносним, али истовремено и пророчким речима: „Ми смо једна велика империјална република, позвана да изврши пресудан утицај на човечанство и да свет обликује онако како то до сада није пошло за руком ниједној другој земљи, па чак ни Римском царству.“
Америчка историографија је ову епоху империјалистичког романтизма традиционално посматрала као одступање од праволинијског пута демократије, САД су, као производ антиколонијалне борбе против британске империје, изгледале као трајно имуне на овај вирус. Но, 100 година касније елита у Вашингтону приступа формализовању америчке империје.
„Чињеница је”, пише уводничар „Вашингтон поста“ Чарлс Краутхамер, један од најутицајнијих идеолога америчке нове деснице, „да још од Рима ниједна земља није поседовала такву културну, економску, техничку и војну надмоћ“. Још 1999. у време бомбардовања Југославије Краутхамер прокламује: „Америка штрчи над светом као колос. Откако је Рим разорио Картагину нико други није достигао такве висине.“ Римско царство постало је тако у Вашингтону референтна тачка нове америчке деснице. Аналогија са Римом, као и свеприсутност речи „империја“ у америчкој штампи, сведоче о изградњи једне империјалне идеологије, јер Америка није случајно данас војно ангажована у земљама где су некада биле ангажоване британске колонијалне трупе: Авганистан, Блиски исток… Изградња данас „посрнулих“ држава и њихових демократија само је наставак посла некада самосвесних Енглеза под колонијалним шлемовима.
Још један идеолог америчке деснице, Дајеш Џоуза, који је радио као истраживач на Хуверовом институту, објавио је пре 12 година чланак врло речитог наслова „Похвала америчкој империји“, у којем каже „да би Американци коначно требали да спознају да је њихова земља постала најузвишенија империја коју је свет икада познавао“. Овим публицистичким паликућама нове америчке деснице придружује се и професор Стивен Питер Роузен са Харварда: „Наше време није време борбе против неког ривала, јер њега напросто нема.“
То што идеја о империји радикално противречи класичном токвиловском самоопажању Американаца, утерујући при томе у лаж и идеју да Америка представља демократски изузетак међу модерним државама, то очигледно не представља никакав непремостив проблем за америчку нову десницу. Онај ко још увек има неких скрупула само испред речи „империја“ дода реч „блага“.
У том контексту Европа не фигурише као самостална стратегијска сила, већ као зависна зона која нема ни воље ни способности да брани свој рај, њена заштита зависи од воље Америке да води рат. Збигњев Бжежински је то лепо формулисао: „Наше европске савезнике држимо у стању зависности, остале европске земље која нам плаћају данак под нашим су туторством, уједно спречавамо и могуће удруживање варвара.“ Краутхамер му се, не баш суптилно, придружује: „Америка је добила хладни рат, ставила у џеп источну Европу, смрвила Србију, Ирак и Авганистан и сасвим узгредно показала да је Европа ништа.“
Сада им је Путин отворено написао да то неће ићи баш тако…
