Суштина рата: четници нападају Немце, а партизани с леђа нападају четнике да би осујетили нападе на Немце
Милослав Самарџић је аутор великог броја књига са тематиком из Другог светског рата. Поменућемо само неке: „Дража и општа историја четничког покрета у 16 књига“, „Срби против Вермахта − непозната немачка документа“, „Крвави Васкрс 1944. − Савезничка бомбардовања српских градова“… Самарџић је као уредник листа Погледи почетком деведесетих започео изношење до тада непознатих чињеница о Дражи Михаиловићу и четничком покрету, што је учинило да овај до тада анонимни студентски лист из Крагујевца постане у то време један од најчитанијих недељника у Србији.
Господине Самарџићу, како објаснити толику заинтересованост званичне Хрватске и невладиних организација у Србији за судски процес рехабилитације ђенерала Михаиловића?
— Реакције из Хрватске и њихове приче о антифашизму делују ми смешно јер се већина њихових војно способних мушкараца до краја рата налазила у нацистичким формацијама. У пролеће 1990. године дао сам велики интервју за познати загребачки магазин Старт. Хрватски новинари су ме питали: „Пошто сте ви почели са рехабилитацијом четника, да ли да и ми почнемо са рехабилитацијом усташког покрета и Павелића?“ Ја сам им тада одговорио: „Почните; ми смо објавили немачку потерницу за Дражом, а ви објавите немачку потерницу за Павелићем“. Наравно, заћутали су, али истине ради треба рећи да су објавили овај мој одговор у познатом хрватском магазину. Што се тиче НВО из Србије, реч је о бившим комунистима на новом антисрпском задатку. Ово им је само једна у низу акција. Наравно, треба имати у виду да код нас није извршена дебољшевизација.
Колико суђење Дражи Михаиловићу има везе са актуелним суђењима војном и политичком руководству Србије у Хашком трибуналу, као и са суђењем др Војиславу Шешељу, које је у завршној фази?
— Бојим се да има доста јер је оно што је изнето у Хагу, нарочито у процесу против Шешеља, исто што о њему тврде НВО, хрватски председник и остали. Али надам се да у крајњем неће имати успеха и да ће правда победити.
И у Хрватској али и у Србији се ових дана води велика полемика око рехабилитације Драже Михаиловића. Противници судске рехабилитације команданта Југословенске војске у отаџбини истичу да су четници „сарађивали са окупатором“…
— Најпре две напомене. Прво, исправан термин је Југословенска војска, као и пре рата. Неокомунисти инсистирају на термину ЈВуО, да би сугерисали дисконтинуитет. Постојала је само интерна подела на Југословенску војску у емиграцији, у заробљеништву и у отаџбини, без суштинског значаја. Није постојала Врховна команда ЈВуО. Дража је био начелник штаба Врховне команде Југословенске војске и војни министар Краљевине Југославије. Дневни ратни билтен, издаван у „слободним југословенским планинама“, звао се Билтен Врховне команде Југословенске војске.
Дакле, постојала је држава и постојала је војска. Постојали су све до краја Другог светског рата. Истовремено, било је и других формација, а међу њима, и према закону Краљевине, који је дакле важио док је она постојала, терористичке групе илегалне КПЈ, зване партизани. Сад имамо парадокс да Србија успоставља континуитет са тим терористичким групама, а не са Краљевином. Наиме, социјалистичка Југославија постојала је од 29. новембра 1945, а и ова данашња власт понаша се као да је она постојала од 6. априла 1941.
Друга напомена тиче се процеса рехабилитације. Он је по закону једностраначки и тиче се само форме суђења: је ли било легално или не. Одавно је доказано да није и Дража је до сада морао бити рехабилитован. Судском расправом о његовом деловању практично се понавља суђење, а суђење мртвом човеку је правни нонсенс.
Да ли су припадници четничког покрета сарађивали са окупатором?
— Дозволите да опет дам једну напомену пре одговора. У нашим медијима се ово питање, као и питање ратних злочина, поставља са тачке гледишта КПЈ, а њена формација не само што се посматра као законита и чак „народна и ослободилачка војска“ већ и као узор у свему. Укратко, она је мера вредности. Међутим, комунисти су ушли у Други светски рат у сарадњи са Немцима и с њима су потом повремено сарађивали. Такође, једина права, суштинска и дугорочна сарадња, заснована на подударности интереса, одиграла се између усташа и комуниста.
Неопходно је разграничити термине „контакт“ и „сарадња“. Контактирао је свако са сваким, а сарадња је кривично дело и битна је само у том смислу. Даље, тачно се зна ко одређује шта је кривично дело, а шта не. Не могу партијска заседања ни легалних, а камоли илегалних партија, одређивати шта је кривично дело. Дакле, ниједан орган Краљевине није ни Дражу ни припаднике његових формација огласио сарадницима непријатеља. Док комунисте јесте. То је било једно у низу кривичних дела које су они починили, почев од партијског рада у време окупације. То је њихово прво кривично дело. Друго је оснивање партијских оружаних формација. Треће, то су масовна убиства према партијском програму, којих је само у доба „Ужичке републике“ 1941. било преко 1000 итд.
Како протумачити контакте четника са окупаторима?
— Као ратну тактику. Треба имати у виду да је једно рат против једног непријатеља, а друго рат против више непријатеља. На подручју окупиране Краљевине постојале су двадесетчетири различите формације. Зато је Дражина тактика била: кад год је могуће, користити једне непријатеље против других јер би истовремени напад на све значио самоубиство. Државни историчари ово не знају или неће да знају, већ тврде да је Дража био неспособан и да није имао контролу над свим својим командантима. Ако постоји слика неког команданта са непријатељем, они просто кажу да тај није био Дражин, да се отцепио, да није слушао Дражу…
На пример, ту убрајају војводу Ђујића. А ја сам објавио књигу „Ђенерал Дража − војвода Ђујић, ратна преписка“, са око хиљаду радио-депеша које су њих двојица разменили. Из контекста се види да их је било још толико (нису све сачуване у Војном архиву). Дража наређује, Ђујић извршава, тј. на делу је класичан однос између надређеног и потчињеног. И то скоро сваког дана (две хиљаде депеша за две и по године).
Према томе, само игноришући ове чињенице можете рећи да Ђујић није био под Дражином командом. И наравно, они их игноришу, јер постоји Ђујићева слика са Италијанима.
О чему је реч? Дража је наређивао искоришћавање Италијана у заштити српског народа од Хрвата − прво од њихових нацистичких, а потом и од њихових комунистичких формација („Народноослободилачка војска Хрватске“, коју су до 1944. већином чинили Срби, што комунисти стално истичу, скривајући притом име ове формације и наравно суштину: да је била под командом Хрвата). Срби који су успевали да побегну испред усташког ножа у НДХ у италијански окупациону зону били су спашени од смрти.
Искоришћавање Италијана подржала је Југословенска влада на челу са Слободаном Јовановићем, одликовавши главне носиоце те политике. У допису о одликовањима стајало је да се одликовање војводе Јевђевића не сме објавити. Разлог: он је као главни носилац политике коришћења Италијана често виђан у њиховом друштву. Када су сазнали за његов сусрет са Дражом, Италијани су га ухапсили. Тако да је правило: ако видимо слику неког четника са окупаторима, то значи да они нису знали да је он под Дражином командом, да су се правили да то не знају, или да он заиста није био под Дражином командом.
Који четници нису били под Дражином командом?
— На пример, Пећанчеви, с тим што су многи од њих напустили Пећанца и пришли Дражи. Или командант Босанских четничких одреда Раде Радић лета 1942, када се сликао са немачким генералом Шталом, није био под Дражином командом. Разлог је био тај што због сталних немачких потера Дража још није био стигао да прошири своју организацију на целу Босну. А да ли је Радићев састанак са Шталом сарадња и издаја? Не. Он је уочио да комунисти и усташе воде политику уништења Срба у Западној Босни, позвао је Немце и рекао им то. Тражио је одрешене руке да његови четници иду на партизане, а не усташе. Тврдио је да ће завести ред и мир, што је одговарало и Немцима, и они су натерали НДХ да потпише онај низ уговора о примирју са Радићем. Тако је у областима под Радићевом командом заустављен геноцид, док је, на пример, Козара доживела ужасну судбину. Из докумената се види да Радић и његови људи све време и Немце и усташе сматрају непријатељима, с којима ће се обрачунати кад дође њихов ред, тј. да просто спроводе једну ратну тактику. Радић је осуђен на смрт заједно са Дражом, али наш народу у Републици Српској је ефикасно поништио ту пресуду, доделивши једној улици у Бањалуци његово име. Искоришћавање Италијана од стране четника су иначе 1942. године подржали и Британци.
Према томе, чим постоје два и више непријатеља, имамо разне комбинације, тј. различите тактике. У рату 1991−1995. Војска Републике Српске се више пута са Хрватима борила против муслимана и са муслиманима против Хрвата, док су се њени команданти састајали и са страним агресорима, од генерала Веслија Кларка па надаље. Једина разлика између те и ситуације из 1941−45. јесте што сада није било комуниста да спроведу кампању о сарадњи.
Да ли се и за контакте комуниста са Немцима и усташама може рећи да су били ратна тактика?
— Свакако. Али четници нису контактирали са усташама, већ са цивилним представницима НДХ и домобранима. Док је директно Павелић слао свог високог изасланика Рушиновића Брозу јануара 1943. О антисрпским разговорима Броз–Павелић остао је извештај партизанског команданта Вицка Крстуловића у његовом легату у Архиву града Београда. А познат је и извештај италијанске обавештајне службе о тим разговорима, који је у Риму пронашла и у једној књизи објавила Смиља Аврамов.
Постоји најмање пет немачких докумената о борбеној сарадњи усташке Црне легије Јуре Францетића и 1. и 2. пролетерске бригаде под командом Коче Поповића и Пека Дапчевића против четника пролећа 1942. у Источној Босни. Усташе су притом снабдевале партизане муницијом. Немци пишу дословце да се партизани и усташе боре „раме уз раме“ против четника. Дакле, у истој линији. Два документа из ове серије објавили су и сами комунисти, у другој књизи 12. тома Зборника докумената НОР, с тим што они реч „сарадња“ мењају речју „садејство“. А нема немачког нити ма чијег документа, сем наравно комунистичке пропаганде, да су се четници и усташе борили „раме уз раме“ против партизана. То је просто било незамисливо јер су усташе и четници били највећи непријатељи, као што су и данас синоним непријатеља за Хрвате четници, а за Србе усташе.
Дакле, контакти четника доводили су до осујећивања геноцида, а контакти комуниста до великих страдања Срба.
Да ли је Дража чинио ратне злочине?
— Није. Комунисти нису успели да га повежу ни са једним злочином, па су, што сада такође скривају, послали делегацију у Нирнберг тражећи помоћ и сарадњу. Наиме, у Нирнбергу је тада уведен принцип тзв. командне одговорности, према којој је командант одговоран за сваки злочин који почини ма који припадник његове формације. Међутим, Титову делегацију одбиле су и западане и совјетске судије у Нирнбергу, с образложењем да је Дража био савезнички командант, а да се по новоуспостављеном принципу суди припадницима Сила осовине. Ми и данас чујемо да се противници Дражине рехабилитације позивају на Нирнберг, али то је само пропаганда.
Какав је Ваш став према ратним злочинима почињеним од стране четника?
— Као и према свим другим злочинима: да их све треба описати, и ако је неки злочинац још жив да га треба извести пред суд. У петом тому књиге „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“ ја сам учинио ово прво. Укратко, четници су убили око 2.000 хрватских и око 8.000 муслиманских цивила, као и око 3.000 цивила на територији данашње Србије, од којих две трећине по основу комунизма, а трећину по основу сарадње са окупатором и због разних криминалних дела (најчешће црне берзе). Што се тиче територије данашње Србије, већина ликвидација не може се сматрати ратним злочином, јер је почињена према законима Краљевине (Уредба о војним судовима од 8. марта 1940. и Закон о заштити државе из 1921.).
Како је Дража реаговао на убиства цивила?
— Када је у питању Дража, ма која команда, или официр, постоје само наредбе и мере да се спречавају одмазде над цивилима. Наиме, Хрвати и муслимани су убили на стотине хиљаде Срба, тако да су многи Срби живели само за освету. Наредбе и мере предузете да се освета спречи имале су ефекта и зато постоји тако велика разлика у броју убијених Срба, с једне, и муслимана и Хрвата, с друге стране. Комунисти ово скривају, а, пошто нису нашли злочиначка документа, сами су их фабриковали и стално их понављају, све до наших дана („Дражина“ инструкција Лашићу, „Ђуришићев“ извештај Дражи у убиству 8.000 муслиманских цивила за неколико дана итд).
Подсетићу да је код партизана обрнут случај. Постоје злочиначке наредбе Ј. Б. Тита и уопште систем за убијање неистомишљеника, који је и довео до тако масовних ликвидација. Државна комисија основана за истраживање злочина комуниста до сада је пописала 37.000 убијених Срба и 50.000 Немаца и Мађара. Наравно, број убијених Срба је знатно већи, али та комисија ради тако како ради. Углавном, факат је да противници Дражине рехабилитације против једног невиног човека наступају са позиција несумњивог злочинца и несумњиво злочиначке организације.
Ви сте објавили књигу Срби против Вермахта, која представља збирку докумената немачких оружаних снага на простору Балкана и која важи за поуздану историјску грађу. Шта потврђују ови документи?
— Уз помоћ пријатеља, у Бундес архиву у Фрајбургу набавио сам 640 страница оригиналних немачких докумената, која историчари социјалистичке Југославије нису донели у Војни архив у Београду. Разлог: ту се описују четничке операције против Немаца, и то из сата у сат. Највећа операција вођена је септембра и октобра 1943. Четници су најпре од Немаца ослободили вароши на десној обали Дрине (Љубовија, Бајина Башта) и у долини Лима (Пријепоље, Бијело Поље), а затим Вишеград и Горажде, после чега је успостављен фронт на линији Месићи−Јабука−Рогатица. Тај фронт су пробили, потукавши Немце, хрватске усташе, домобране и муслиманске усташе и зелени кадар. Тада Немци доводе 1. ловачки пук из централне Босне и 92. моторизовани пук из Албаније. Око 18.500 четника ипак је успело да опколи Сарајево, а Немци су очекивали побуну илегалаца и у самом граду. Иначе, они су у Сарајеву само Србе сматрали непријатељима и регистровали су само српски четнички покрет отпора, док су хрватске и муслиманске цивиле наоружавали. Тако да тек ова документа показују праву слику о филму Валтер брани Сарајево.
Како је окончана та четничка офанзива?
— Уочивши четничке успехе, Броз наређује да се њихове јединице нападну с леђа свим расположивим снагама. Тако четнике, који су већ били извршили артиљеријску припрему, а имали су релативно доста топова јер су их запленили, два сата уочи напада на најистуреније усташке положаје испред Сарајева на Соколцу и у Подроманији с леђа нападају партизани. То је било пред зору 22. октобра 1943. Овај догађај иначе најсликовитије описује суштину рата: четници нападају Немце, а партизани с леђа нападају четнике да би осујетили њихове нападе на Немце. Партизанских офанзивних операција против Немаца до доласка Црвене армије једноставно нема. Нема чак ни планова за те операције. Оно што они истичу, „Вајс“, „Шварц“ итд. – то су уствари немачке операције против њих. Борбу су прихватали просто јер нису успевали да је избегну.
Занимљиво је напоменути да су октобра 1943. Немци уочили партизанске покрете према четничкој позадини, али су сматрали да партизани заправо иду у помоћ четницима, да их заједно нападну. У то су веровали јер су и код једних и код других били британски официри…
http://www.standard.rs/miloslav-samardzic-hasko-hrvatski-kroj-srpske-istorije.html
