Посљедњих неколико година, поједини међународни кругови, или боље речено центри моћи, покушавају да се баве ревизијом модерне српске историје. О овим покушајима, шта се иза њих крије, те који су крајњи циљеви за Нови печат је говорио Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету у Београду.
Према његовим ријечима, ситуација у којој данас живимо има своје коријене у побједи НАТО и САД у Хладном рату, у распадању Совјетског Савеза и уједињењу Њемачке.
— Нема никакве сумње да је пад Берлинског зида 1989. године означио почетак нове епохе. Победа англосаксонаца учинила је њихову војну моћ и њихову масовну културу глобалним феноменима. САД су на себе преузеле улогу светског полицајца. У европским оквирима, после те године, поништени су резултати Првог светског рата. Немачка и њени савезници су се уздигли, уништене су државе које су имале задатак да их, уз ослонац на Француску и Британију, држе под контролом и пропао је Совјетски Савез. Нови центри моћи траже нову историју. Силници су историју увек доживљавали као своју слушкињу. Најчудније је то што увек тако кратковидо верују да њихова победа значи крај историје – каже Ковић.
Који су то центри моћи који покушавају писати нову српску историју?
— Немачка покушава да непосредно утиче на обележавања стогодишњице Првог светског рата широм Европе. Видели смо да су они чак и Британцима покушали да објасне да 2014. не би требало да помињу победнике и побеђене. Ови су то, наравно, пустили у медије и тиме дали јасан одговор. Оно што не могу Британцима, увек могу да ураде Србима. При томе, Немци покушавају да на Србима, као нацији побеђеној у претходним ратовима, примене исте методе који су на њима примењивани после 1918. и 1945. године. Зато се Србији и званично поручује да мора да ради на промени свести својих грађана. Поређењима догађаја из југословенских ратова са злочинима нациста свесно се ради на релативизовању невиђених и непоновљивих ужаса Аушвица, Дахауа, Маутхаузена, Јасеновца. Рецимо, коначно, и то да је Немачка после 1945. умногоме кажњена, док су се њени одушевљени савезници – Аустрија, Хрватска или Мађарска, тада провукли као жртве немачког насиља.
Зашто им Срби сметају? Које су то историјске околности које су довеле до те нетрпељивости?
— У Немачкој и земљама њених историјских савезника сасвим очигледно постоје снажна историјска сећања на отпор који су им Срби пружили у два светска рата. Но одговор на ваше питање тешко да може да буде кратак и једноставан. Јер Срби су се током своје историје неколико пута суочили са геноцидом. Они су, наиме, бар од доба светог Саве и светог Симеона, учвршивања династије Немањића и настанка Косовског завета, показивали висок степен самосвести и сталну тежњу да, као посебна политичка целина, сами доносе своје одлуке. Та непослушност учинила их је током историје предметом омразе. На Балкану они су Османлијама пружили најогорченији отпор, од Косова 1389. до смрти последњег српског деспота Павла Бакића 1537. године. Први ће на Балкану већ 1804. почети коначним протеривањем Османлија и стварањем сопствене државе. Већ у 14, 15. и 16. веку Османлије су их систематски сатирали и исламизовали. Када су бежали на територије хришћанских држава, Хабзбуршког царства и Венеције, ту их је, као шизматике, дочекало непријатељство Римокатоличке цркве, католичење и периодично, у немирима и грађанским ратовима, уништавање. На територијама тих држава Срби су, као иноверна, суштински маргинална, али веома самосвесна етничка заједница, само привремено толерисани. Верска мржња у Европи има врло дугачку историју. Геноцид над Србима у 20. веку, нарочито од 1941. до 1945, упоредив је само с оним што је тада задесило Јевреје и Роме, што је погодило Јермене у Османском царству или староседелачке Индијанце у САД. Одговоре би требало тражити у овој врсти компаративног приступа. Мржња према Србима нема само један извор, као што ни антисемитизам нема само једно порекло.
Током наредне године у Сарајеву ће, према неким најавама, бити подигнут споменик Францу Фердинанду. Слажете ли се с онима који кажу да би ово било први пут да нека држава подигне споменик свом окупатору?
— Аустро-Угарска је БиХ владала као колонијом. Покрети слични младобосанском угрожавали су и британску власт у Индији и француску власт у Индокини. У време аустроугарске окупације БиХ 1878. најогорченији, оружани отпор пружили су муслимани. Зато се не треба чудити ни југословенству младобосанаца и Гаврила Принципа. Ти млади људи, већински православни, али и муслимани и католици, у Аустро-Угарској су видели арогантну, потцењивачку, насилничку, страну државу. Задржала је и с посебном пажњом неговала османско наслеђе у БиХ: кметство и неписменост. Пре 1914. године она је, заједно са Немачком, три пута, претњама и ултиматумима Србији и Русији, довела целу Европу до ивице општег рата. У тако напетим околностима, организовани су у Босни претећи војни маневри, а затим је на Видовдан у Сарајево стигао и Франц Фердинанд. Младобосанци су то доживели као отворену поругу, провокацију и увреду. Ако неко после свега хоће да диже споменик Францу Фердинанду у Сарајеву, то је његова ствар. Али приче о геноцидности Срба јесу доказ да геноцид над Србима још није завршен. Ни у једном тренутку не желим да кажем да Срби нису нанели много патње и страдања другим народима. То су легитимне теме у српском јавном мњењу и историографији. Но упоредите то с недостаком било каквог самопреиспитивања у оним срединама у којима се Срби пореде с нацистима. Нацистима, против којих су се Срби борили у два масовна покрета отпора, који су убијали 100 Срба за једног свог и систематски уништавали Србе у концентрационим логорима. Прочитајте, уосталом, за какве су све злочине нацисти оптуживали Јевреје док су их, у исто време, индустријски убијали. И замислите некога ко би се усудио да, рецимо, због политике Израела у Палестини, неког од израелских званичника упореди с нацистима. Истог часа постао би политички и морални покојник.
Поред Аустрије, организацију скупа у Сарајеву помоћи ће и Француска. Србија и Француска су током Првог свјетског рата биле на истој страни. Откуд такав заокрет у француској вањској политици?
— Француска с Немачком гради свој велики пројекат, своју Вавилонску кулу, Европску унију. Од тога зависи њена безбедност, њена привреда, њен културни идентитет. У поређењу с тим, српско пријатељство изгубило је сваки значај. Када је Немачка почела да разбија Југославију, Француска је донела свесну одлуку да се Срба одрекне. Њени интелектуалци типа Бернар-Анри Левија предњачили су у стварању антисрпске хистерије на Западу. Несхватљива је острашћеност којом Жан-Жак Бекер, један од водећих француских стручњака за Први светски рат, пише о Србима. То што се припрема у Сарајеву још није добило коначан облик, али, како видим из медија, за сада је јасно да су Французе, који су све покренули, Немци и Аустријанци, уз помоћ сарајевских историчара, накнадно избацили из пројекта. У београдске академске установе није стигао ниједан званичан позив на сарадњу. Тако ћемо 2014, веровали или не, у Сарајеву имати конференцију у организацији институција из Немачке, Аустрије, Словеније, Хрватске, БиХ, Мађарске, Бугарске и Македоније. Са изузетком последње, све бивше чланице Тројног савеза. Несхватљиво је да они више не желе да преко сарадње са Француском бар прикрију своје праве намере. Велике наде полажем у ароганцију којом Немачка и њени савезници данас наступају. Француска је ово заслужила, али надам се да ће јој коначно прекипети. У ЕУ њен положај све је маргиналнији. У Грчкој, Италији, Шпанији и Британији процес отрежњења већ је поодмакао.
Да ли се можемо одупријети свим овим притисцима и на који начин?
— Главна борба води се у нама. Једно је бити поражен у рату, а друго дозволити да вам одузму унутрашњу слободу и да вас претворе у роба. Не каже се случајно да онај ко контролише прошлост контролише садашњост и будућност. Ово је заиста борба за душу наше деце. Историји и људима из прошлости треба сачувати њихов интегритет. О њима треба писати мирно и објективно. Ту је једина дозвољена страст – страст према истини. С друге стране, путоказе за колективни опстанак и напредак треба тражити у нашем светосавском и косовском наслеђу. То су рецепти којих су се Срби вековима врло успешно придржавали. Они морају бити удружени с отварањем према снажним струјама савремености, према идејама демократије, људских права, права мањина. Ако боље размислите, видећете да су светосавље и Косовски завет неспојиви с било каквом мржњом према људима другачије вере. Они су неспојиви и с неморалношћу и корупцијом унутар једног друштва или државе. Из ове борбе, која се мора добити у нама, проистећи ће и здраво друштво, јака држава, функционална економија, снажне оружане снаге, промишљена и успешна дипломатија.
Бавили сте се Источним питањем у доба Бенџамина Дизраелија, када је било недоумица хоће ли овај простор остати под Османлијама, бити подијељен између великих европских сила или ће припасти народима који на њему живе. Слажете ли се да су ове дилеме и данас присутне?
— Околности су се битно промениле. Али остала је опсесија великих сила да на Балкану оне морају да цртају границе. И остала је та мешавина незнања и надмености којом државници великих сила покушавају да одлучују о будућности наших земаља.
Да ли све ове игре око прекрајања историје, али и пресуде у Хагу, могу угрозити опстанак Републике Српске?
— То и јесте прави задатак Хашког трибунала. Материјално и морално, он је оруђе САД. Погледајте ко их финансира, кога су осудили, кога ослободили. Потребно је да се докаже да та тобожња склоност Срба према злочинима потиче из њихове политичке културе, из далеке историје, из Косовске, епске јуначке традиције, Горског вијенца, Начертанија, Цвијићевих књига. Када се то људима коначно улије у главу, онда ћете моћи да делегитимишете, оспорите сваки независни спољнополитички потез Срба. Када докажете да је Република Српска заснована на злочину, одузећете јој морално право на постојање.
Може ли десити да након Косова, буде настављено с комадањем Србије? Помиње се Војводина, Санџак…
— Познавање историје међународних односа управо то доказује. Држава која се одрекне само делића свог територијалног интегритета бива, пре или касније, растргнута и подељена. То се дешавало Османском царству, то се десило Пољској, Чехословачкој… Плашим се да Србија, овим постепеним напуштањем Косова креће путем дезинтеграције. Њени управљачи, јер државницима тешко да могу да се назову, можда и верују да је Бриселски споразум знак њихове добре воље и разума. Али за суседе и велике силе он је само сигнал слабости и позив на даљу пљачку и распарчавање Србије. Нисам за непотребне конфликте, али у потезима власти Србије не видим ни државничку мудрост, ни историјско искуство, ни елементарну логику.
Да ли се може правити паралела између Косова и Републике Српске? Ако је Албанцима дата могућност да се изјасне на референдуму зашто се то право упорно оспорава српском народу у БиХ?
— У томе је главни проблем. Срби само траже равноправност, да се на њих примењују иста правила као на остале народе. И управо то што их Европска унија и САД третирају као људе другог реда чиниће Србе квасцем побуне. То је као луђачка кошуља која нам је на силу обучена. Поредак успостављен на понижавању и гажењу само једне стране не може и неће бити трајан. Лакше ћете поднети пораз у борби, или сиромаштво, од потцењивања ваше памети, храбрости и порекла.
Да ли се у некој блиској будућности могу створити услови да РС постане самостална? Хоће ли то велике силе икада дозволити, те колико је у тој причи битна улога Русије, која је економски већ присутна на овим просторима?
— Вечита променљивост и непредвидивост односа између великих сила требало би да буде један од главних извора нашег стрпљења и наше наде у будућност. Ту се већ вековима дешавају најневероватнији сукоби и савезништва. Ни овај поредак у којем смо данас затворени неће трајати вечито. Русија је у светским оквирима незадовољна ревизионистичка сила. Она жели да се ослободи понижења која су јој систематски наношена почевши од 1989. године. Русија то чини стрпљиво и мудро, слично Немачкој после 1945. Зато се интереси Русије умногоме поклапају са интересима српског народа.
Како бисте описали садашњу вањску политику Турске? Они чак не крију да имају жељу да успоставе неко ново Отоманско царство?
— Турска има огромне амбиције, много веће од својих иначе значајних ресурса. Она, ипак, није Немачка. Подршка САД и Велике Британије даје јој посебан значај у балканској политици и међународним односима, али та подршка није безусловна, и она би могла да нестане. И Турска повремено показује јасну намеру да делује сама, чак и насупрот вољи својих англосаксонских савезника. Иначе, да је Турска постала важна регионална сила јасно се види и по актуелној ревизији слике балканских ратова, која је отишла много даље него ревизија слике Првог светског рата. Судећи по радовима неких западних и турских колега, балкански ратови били су бесмислени националистички обрачуни, праћени прогањањем и уништавањем муслиманских популација на Балкану. Они су, по таквим тумачењима, одвукли свет у Велики рат.
ЕУ се већ годинама поиграва са Србијом када је у питању њен улазак у Унију. Све личи на игру са штапом и шаргарепом. Предсједник Српске Милорад Додик једном приликом је рекао: ЕУ – може, али не по сваку цијену. Слажете ли се с овом констатацијом? Требамо ли се одрицати свега што смо, па и националног идентитета, и ући у једну расклиману унију, чији је рок трајања, утисак је, ограничен?
— Република Српска води промишљенију спољну политику од Србије иако располаже вишеструко слабијим ресурсима. Политика непрекидног попуштања не води миру и безбедности, него новим захтевима. Срби прво морају да се помире и изборе са собом, да изграде своје институције, обнове војску, економију и културу и дефинишу своје националне циљеве и интересе. Тек онда се може разговарати о томе шта нам доноси и узима ЕУ. Она третира Србе као међународне парије, систематски ради на распарчавању Србије и уједињавању БиХ уз насиље над РС. Нашим евроентузијастима заиста није јасно зашто је Србија одбијала позиве „цивилизоване“ и уређене Аустро-Угарске да јој се придружи и зашто се уопште 1914. од ње бранила. Зашто је Гаврило Принцип убио Франца Фердинанда? Или зашто су се Срби бранили од Хитлера и Трећег рајха, који су у својим освајањима користили изразито „европску“ фразеологију? И зашто се Срби тако грчевито и једнодушно боре да сачувају РС, уместо да се окрену „мултиетничкој Босни“ и међународним фондовима?
(Нови стандард)
