 |
Пише: Слободан Кокан Поповић |
Недавно сам прочитао текст који на маестралан начин спаја од Европе скројену нам прошлост са данашњим „тумарањем“ као неизбежном последицом сваког нашег корака на „европском путу“. Памтим и једно посве лично искуство. Упућено ми је својевремено, и то баш у периоду свеколиког адолесцентног лутања, родитељско упозорење наспрам утиска који је на мене оставио роман: „Браћа Карамазови„: „Знаш, Достојевски је доста мрачан“, говорио би мој стари. А ево безмало четири деценије касније, стварно и јесте мрак. За то нам ипак НИСУ били потребни ни Руси ни Достојевски. Али шалу на страну, управо смо у времену када не можете било каквом дискурсу на тему европског курса Србије ни да приђете, нити исти да ваљано приведете било каквом закључку без макар летимичног осврта на овог „мрачног“ видовњака. И опет, колико год ово све било већини или чак свима познато, изношено неколико или безброј пута, овај текст би могао да се покаже као онај један лек против „народа у грозници“ и да буде озбиљан кандидат за „увлачење свима под кожу“. Нека смо наиме и знали да су данашњи европско-интеграциони покушаји „мањкави у концепцији“, али можда нисмо били довољно уверени у погледу избора најбољег метода изношења контра-аргументације која би могла имати неки видљиви ефекат на нашој брижно изрежираној јавној сцени.
Прочитајмо зато још једном ове редове јер управо они, рекли бисмо на културно-историјској равни, а заправо и на свакој другој равни, ни мање ни више него суштински потпуно дискредитују те неповратно демонтирају и распуштају про-европско прегалаштво Београда. Без иједне трунке преувеличавања чак и једно семинално, данас често навођено „Чујте Срби“ делује као „практично упозорење“. Ово је на крају крајева, ипак од Достојевског. Ово је ПРОРОЧАНСТВО! Писано 1876.-те године, у јеку борбе за ослобођење Бугарске, писац у краћем тексту из свог дневника, под насловом „Једна посебна речца о Словенима“, примећује између осталог и ово:
„Русија неће имати, и никада није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзаца, клеветника, чак јавних непријатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их ПРИЗНА ЗА ОСЛОБОЂЕНЕ! И нека нико не протестује, не спори, не виче на мене: да преувеличавам, и да мрзим Словене! Ја, напротив, јако волим Словене и зато се бранити нећу; али знам да ће се све тачно онако догодити као што говорим; и не због неког тобоже ниског и незахвалног, карактера Словена; не! њихов је карактер у том смислу као и свих народа; него ће се оно десити зато што се такве ствари на свету друкчије и не могу дешавати. Говорити о томе још опширније, нећу; знам толико да ми никако не треба ни да захтевамо од Словена захвалност, и треба да се припремимо унапред да је неће ни бити… Једаред ослобођени, почеће они свој нови живот, понављам, баш тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке, рецимо, јемство и протекторат за њихову слободу; у том концерту европских држава биће и Русија – али они ће баш у смислу заштите од Русије то и измолити. Они ће неизоставно, у себи, ако не и гласно, поставити убеђење: да Русији не дугују ни најмању захвалност; напротив, да су се при закључењу мира једва спасли од властољубља Русије, и то посредством европског концерта; а да се није умешала Европа, Русија би их, отевши их од Турака, прогутала сместа „имајући у виду проширење својих граница, и оснивање великог свесловенског царства, ради подјармљивања Словена грамзивом, лукавом и варварском великоруском племену“.“
„И овај садашњи, свеопшти руски рат, рат целог руског народа, с Царем на челу – који је преузет противу душмана Турака за ослобођење несрећних народа – јесу ли ето тај рат барем разумели Словени? Како мислите? Али, у садашњем моменту да и не говоримо о томе; та ми смо још потребни Словенима, ми их још ослобађамо; но потом, када их будемо ослободили, и они се како-тако и среде – да ли ће онда бар признати овај рат за велики подвиг преузет ради њиховог ослобађања – то ми, ето, реците, то? Не, нипошто на свету неће признати! Напротив, истаћи ће као политичку, а потом и као научну истину: да није било за прошлих сто година ослободиоца Русије, они би се давно и давно сами умели ослободити од Турака, својом храброшћу, или с помоћу Европе, која, да није на свету опет те Русије, не само да не би имала ништа против њиховог ослобођења, већ би их она сама ослободила. Ово лукаво учење сигурно да већ и сада постоји међу Словенима; а доцније ће се неминовно развити у научну и политичку аксиому. Сем тога, почеће и о Турцима да говоре са већим поштовањем него о Русији. Можда ће за читаво столеће, или још дуже, непрестано стрепети за своју слободу и бојати се властољубља Русије; удвараће се европским државама, клеветаће Русију, сплеткариће и интриговати против ње… Биће и другачијих људи,али… ти ће се људи, нарочито испочетка, јавити у тако бедној мањини, да ће се изложити исмејавањима, мржњи, и чак политичком прогањању. Нарочито пријатно ће бити ослобођеним Словенима да говоре, и да трубе широм целог света, како су они племена образована, способна за највишу европску културу – док је Русија земља варварска, мрачан северни колос, чак не од чисто словенске крви, тлачитељ који мрзи европску цивилизацију…
Русија треба озбиљно да се припреми за то: да ће сви ти ослобођени Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се до губљења своје личности евопским формама, политичким и социјалним, и, на тај начин, мораће да преживе читав, и дуг период европеизма, пре него што ће постићи бар штогод у свом словенском значају и у свом нарочитом словенском опредељењу у човечанству. Између себе, те ће се земљице вечито свађати, вечито једна другој завидети и једна против друге интриговати. Разуме се, у тренутку неког озбиљног зла, сви ће се ти Словени неизоставно обраћати Русији за помоћ. Јер, ма колико да су мрзели, сплеткарили и клеветали нас пред Европом, играјући се с њом и уверавајући је у своју љубав, они ће ипак стално и инстинктивно осећати: (наравно у тренутку несреће, не иначе) да је Европа природан непријатељ њиховом јединству, била је то и увек ће остати; а што они ипак постоје на свету, то је наравно, само стога што ено стоји огроман магнет – Русија, која их неодољиво привлачи све себи, и тиме одржава њихову целину и јединство.
Русија не мисли, и никада неће и не сме имати мисао: да на рачун Словена проширује своје територије, да њих присаједини себи политички, да од њихових земаља направи губерније, итд. Сви Словени сумњиче Русију за ту тежњу и сада, баш као и сва Европа, и сумњичиће је још сто година убудуће. Али, Бог нека сачува Русију од таквих тежњи! Што више буде доказивала своје политичко некористољубље према Словенима, тим ће сигурније постићи уједињење њихово ОКО СЕБЕ ДОЦНИЈЕ, кроз векове… Да, дајући Словенима што се може више политичке слободе од самог почетка, одстрањујући себе од сваког туторства и надзора над њима, дајући им да знају само: да ће она увек потегнути мач на оне који буду дирнули у њихову слободу и националност – тиме ће баш Русија опростити се страсних брига, и старања да снагом одржава туторство, свој политички утицај на Словене, који је њима, наравно, мрзак, а Европи увек сумњив. Баш посредством потпуног некористољубља ће Русија победити, и привући најзад к себи Словене. Спочетка ће је тражити само у несрећи; а потом, кад било, вратиће се к њој и припити се уз њу сви, тада већ с пуном, с дечијом поверљивошћу. Сви ће се вратити у родно гнездо… Не буду ли нације живеле у вишим, некористољубивим идејама, и вишим циљевима служења човечанству, већ буду само служиле својим „интересима“, те ће нације несумњиво пропасти, следиће се, обеснажиће се, и умреће. Виших циљева за Русију нема других до ових које је поставила себи служећи Словенима некористољубиво, не тражећи од њих захвалност, служећи њиховом моралном (не само политичком) уједињењу у велику целину… Значи, и ништа „корисније“ не може бити за Русију сем да увек има у очима те циљеве, да их све више и више објашњава себи самој, и да се све више и више уздиже духом у том вечитом, непрекидном и врлом свом раду за човечанство“.
Једно је из текста евидентно, Русија се понаша по савету а ми по предвиђању! Добро. Аутор јесте велики али на крају крајева, ипак само писац и вероватно оваква једна широка тема неизоставно захтева и приличну дозу уметничког заноса која се и намеће чак и најовлашнијим читањем и то треба разумети. Него нешто размишљам, можемо ли и ми у међувремену можда нешто да предузмемо, да барем оном крупном споменику на Калемегдану вратимо његово право и никад објављено име: „Оданост Ложи“. Није много, али од нечег се мора кренути. Не могу да јемчим за државни естаблишмент, али, Астерикс и Обеликс би нас сигурно разумели, зар не?
Извор: Евроазијска Србија, evroazija.com
Коментар СД: Иако је писац све лепо прокоментарисао, нажалост је погрешио рекавши „Аутор јесте велики али на крају крајева, ипак само писац…“ – јер свако онај ко зна причу о Достојевском зна да је он као и други слични руски великани књижевности био много више од тога. Између осталог, одличан познавалац историје и психологије, а те две ствари су неизоставне да би се схватили и предвидели историјски догађаји.
