Обрати ми се недавно један млади пјесник с молбом да му помогнем да објави своје пјесме у неком часопису, новинама… било гдје. Вели пјесму су му сазреле, па је вријеме да то провјери.
Размишљам гдје да га упутим. Па он скоро и да нема гдје објавити било шта од свог литерарног писања. Не само он, већ и ми старији вукови из књижевног свијета.
Нико данас, изузев ријетких књижевних часописа који излазе с времена на вријеме -кад им дође вријеме, не објављује приче или пјесме. Новине су се давно посвађале с писцима. Њих лијепе, дивне приче не занимају. Занимају их ко је од „богова“ шта рекао, ко је кога убио, украо… Прича?! Сачувај Боже! То је било некад. У вријеме… ах, у које вријеме! Тешко је преко језика преломити које бијаше то вријеме. Времена се мијењају само умјетност остаје вјечна.
Збиља, зашто се књижевност тако огадила нашим медијима? Простор јој се уступа стидљиво. Најчешће то чине они који са књижевношћу и немају додирних тачака. Они разговарају с аутором, а и не прочитају његово дјело.
Критика скоро да више и не постоји. Постоји маркетинг. У књижевности и умјетности њему су плитке воде, па их заобилази.
Праве вриједности се не препознају. Писци, дјела својих колега слабо читају. Они који се баве критиком, баталили су тај посао. Не исплати се. Ем, немају гдје објавити текст. Ем, ако и има, онда је то бесплатно. Ипак, признаћете да за писање једног критичког осврта треба издвојити подоста времена. Треба прочитати књигу, па онда написати текст, па… све то будзашто – једино ако то не чине из пријатељсттва.
Нема вјетра у леђа писцима који напишу добру књигу. Код нас је присутно одсуство културе да се о нечем што вриједи, прича позитивно, односно, афирмативно. Опхрвани малограђанштином, таштином… настоји се омаловажити дјело, иако га већина која о њему прича није ни прочитала.
Они који додјељују средства за суфинансирање издавачке дјелатности не смију ни саопштити имена чланова жирија. Боје се лобирања, у ствари њихове анонимности. Преко рукописа се прелази летимично.
Награде! Посебна прича! Оне више говоре о онима који их додјељују него о дјелу. Не значе ништа, осим оне новчане подршке. Било је награда ове и прошлих година, а да ли неко памти то што је награђено?!
Шта нам преостаје?
Сналази се како знаш и умијеш. Тако ти је … одговор је не само с почетка оном пјеснику који жели да објави своје пјесме у неком часопису , већ и свима који пишу.
