Осврт Миленка Стојичића о новим манипулацијама у вези с националним изјашњавањем Иве Андрића. Повод је изјава хрватског премијера – о Тесли и Андрићу као „знаменитим Хрватима“…
Пише: Миленко Стојичић
Недавним изјавама Зорана Милановића, хрватског премијера, енциклопедисте и антологичара, настављена је српско-хрватска полемика старија, чини се, од хазарске полемике!
Према мобилизацији хрватског премијера Зорана Милановића – изгледа да Хрватска бјежи из Хрватске у Европску унију! Милановић у срачунатој хитњи путовања Хрватске из Хрватске претрпава кофере именима хрватских научника и писаца, како би показао – да је Хрватска одавно европска, према именима изабраних. Тако су се у Милановићевом претрпаном хрватском коферу са европском наљепницом нашла и два политички новопроглашена Хрвата, Никола Тесла и Иво Андрић.
Прије свега, Тесла и Андрић су, прије Хрватске и многих Хрвата, постали дио европске и свјетске научне и књижевне уније. Милановић рачуна – да политичка еуфорија има оправдања, као што оправдања имају и „хитни Хрвати“, Тесла и Андрић! Наравно, никоме иоле литерарно приученом није у првом плану национално него, фигуративно речено, литерарно изјашњавање! Међутим, „очевидни“ превид („политички очевид“ хрватског премијера , или шефова његовог кабинета) – су задати превиди „дневнополитичке жуте мрље“, политички сач који пада и прекрива литерарне чињенице.
Онај, који на решето сумње ставља непобитну чињеницу – да Андрић потиче из католичке (хрватске) породице – треба сам да стане на решето! Други је, међутим, крај Андрићевог пера, којим се изјашњава да је српске националности. С том врстом пишчеве слободе избора нико не смије да се игра! Много је сличних примјера изјашњавања у европској и свјетској књижевности.
А колико је Андрић „хрватски Хрват“ показује и чињеница да је, у недавна ратна времена, „робијао“ изван читанки и лектира, у хрватском Сабору, као, уосталом, и Мирослав Крлежа, који је Хрвате подсјећао –да је „тисућљетна хисторија хрватске трајала седам дана“! Дакле, Милановићу су Андрић и Тесла били потребни као „позајмљени Хрвати“ од Срба! Јер, Андрић се изјашњавао као Србин и српски писац – како год то неко тумачио и „читао“. У неколиким документима видљива је, јасним језиком написана, национална одредница – српска: војна књижица 1951, лична карта из 1954, евидентни лист за пријем у Комунистичку партију Југославије 1955. Такав је говор докумената. Међутим, много је важнија друга форма документације и фактографије – говор литературе. Андрић је, наиме, писао екавицом сва дјела након „Приповетки“ (1936).
У писму Светиславу Стефановићу 1942. као одговор на молбу за антологију српске приповетке, Андрић почиње синтагмом „као српски приповедач“!
И да још једном одбранимо Андрића самим Андрићем. Наиме, Андрић у писму Миховилу Комболу одбија да његове пјесме буду уврштене у „Антологију хрватске лирике“, (1933) управо због манипулације „другим вјерама“, како пише. Међутим, премијер Милановић уврштава Андрића у Антологију хрватске политике!
Премијер Милановић узима Теслу и Андрића као двије сигурне визе и два пасоша за добродошао улазак у Европску унију. Не треба се чудити да, ако затреба, Теслина сијалица свијетли хрватским свјетлом из саборске хидроцентрале!
Након Милановићевог научно-литерарног прогласа почиње препродаја Новохрвата на пијаци Европске уније. Андрић је знао како боле вјерске манипулације, па је написао: „то проклето име и презиме“!
