Гојкова највећа брига је да ли ће се отац вратити кући са операције, хоће ли доживети да оздрави и стане на своје ноге, а осим оца, он никога више и нема
БИЈЕЉИНА – Од како га је пре четири године напустила мајка Гојко Ђурић живи сам, са оцем Петром, у селу Љељенча код Бијељине, у трошној кућици без воде и купатила.
Све до прошле године успевали су некако да саставе крај с крајем. Петар је на надници зарађивао за основне животне потребе. Али, као да није било довољно муке у њиховим животима.
Пре годину дана Петар је у шуми, секући дрва, сломио ногу и од тада је везан за кревет. Све обавезе у кући преузео је осмогодишњи син Гојко.
Уместо за лоптом, након школе, Гојко прво похрли да обави кућне послове, јер је отац Петар на болесничкој постељи. Гојкове обавезе су да, кад дође из школе, угреје воду, тати скува кафу заложи ватру да се угреје. Тетка им помогне да скува ручак када не ради, а кад ради Гојко и о томе брине.
„Отишла је када сам спавао“, овако о мајци, која га је напустила, са очима пуним суза, прича осмогодишњи Гојко Ђурић.
„Отишла је пре четири године. Од тада, о њој ништа не знају. О томе, колико недостаје његовом тек започетом детињству, осмогодишњи Гојко не говори. Али, тај кристални одсјај туге из искреног срца дечјег све говори.
Он не зна како је то кад те након школе на трпези сачека топла супа и још топлији и дражи загрљај мајчин.
Петра чека операција у Београду која кошта 2.000 евра. Али оно што њега брине су лоше прогнозе лекара.
„Лежао сам у болници овде па био пребачен у Бањалуку. Сада 16. октобра идем на операцију у Београд надам се да ће све бити у реду, само да ми ногу не ампутирају, прича на ивици суза Петар, бивши бораци и дугогодишњи добровољни давалац крви.
Петар каже да му је Центар за социјални рад помогао са 100 КМ и да га више никада нико није посетио. Са друге стране у Центру за социјални рад кажу да су Петру и Гојку помогли једнократно, али када Петрова здравствена ситуација није била озбиљна.
Они обећавају да ће учинити све како би Петар добио бар неки новчани приход на који има право. Петру је за операцију ноге потребно 2.050 евра како би био оперисан на ВМА. Нешто новца ће покушати да скупи борачка организација, али њега највише плаши шта ће бити после операције и да му ногу не ампутирају.
Тешко је и поверовати да један самохрани отац малолетног детета, незапослен демобилисани борац нема помоћ од друштва коме је толико дао. Гојкова је највећа брига је да ли ће се отац вратити кући. Да ли ће доживети да оздрави да стане на своје ноге. А, осим оца, он никога више и нема.
Сви људи добре воље могу да помогну Петру и Гојку Ђурићу да преброде тешке тренутке уплатом на жиро-рачун.
Петар Ђурић +387 66 839 682, Љељенча код Бијељине, жиро-рачун за уплате у Босни и Херцеговини:
БОБАР БАНКА 5650020002662614
