Веселинка Видојевић из околине Алексинца живи с родитељима у великој немаштини. Жели да настави школовање и да живи као њени вршњаци, али без помоћи добрих људи то ће бити тешко. Помозите, ако можете.
“Ја овако више не могу, немам пара за месечну карту, немам пара за ужину, не могу више овако, мораћу да се испишем из школе”.
Ову очајничку поруку Веселинка Видојевић (15), ученица првог разреда Техничке школе у Алексинцу, послала је свом разредном старешини Драгојли Јовановић.
Веселинкини школски другови, предвођени разредном, покренули су хуманитарну акцију чији је циљ да се њиховој другарици обезбеде основне ствари за живот, јер њена породица буквално нема ништа.
Веселинка сваког дана покушава да допутује на наставу у Алексинац из десетак километара удаљеног Доњег Адровца. Међутим, до школе најчешће не стигне, већ остане на путу, јер је возачи истерају из аутобуса с обзиром на то да нема новца да купи карту.
Њена разредна Драгојла каже да је девојчица више гладна него сита, те да јој је потребно много тога што њени срећнији вршњаци сматрају обичним стварима.
– Веселинка сваког дана касни у школу, ако уопште дође, истерају је из аутобуса по киши, снегу, где се затекне. Одлучила сам да јој сваког дана купујем ужину, јер ми је жао да гледа како друга деца једу, а знам да је од куће дошла гладна. Њена мајка ми се пожалила да нема чиме да је храни, да немају струје и да Веселинка учи код комшија док им не досади. Кућа им прокишњава, практично ништа немају. С њеним друговима из разреда сам се договорила да јој купујемо месечну карту до краја године, а наставник Горан Жалац је преко хуманитарне организације ‘Каритас’ обезбедио нешто одеће. Међутим, много тога јој је потребно, па су деца направила Фејсбук профил за помоћ Веселинки – прича Драгојла.
Веселинкини родитељи с тугом у гласу признају да свом детету не могу ништа да пруже. Обоје сирочад, упознали су се у Дому за децу без родитељског старања, али без ичије подршке у животу нису далеко догурали. Живе у кући склепаној од бетонских блокова, без елементарних услова.
– Читаве ноћи не спавам, размишљам чиме да Веселинку ујутро нахраним. Никад се нисам либио посла, радио сам на грађевини, у пољу, ма и гробове сам копао само да узмем неки динар. Међутим, људи су овде сиротиња. Жена је сад чистила комшији шталу, он јој дао двеста грама масти. Једном човеку сам цепао дрва, он ми платио ајваром. Па, не могу дете у ајвар да обучем – вајка се очајни отац Драгослав.
Његова супруга Јасмина потврђује да су се нашли у великој муци.
– Ми смо навикли да будемо гладни, али не можемо да прежалимо што Веселинка никад није сита – каже очајна мајка.
А Веселинка? Она би волела да има само оно што имају њени вршњаци – купатило, собу, одећу и да никад више не оде у школу гладна.
Веселинки је потребно све, а много би се помогло уколико се нађе:
– донатор за куповину месечне карте за време школске године како би Веселинка могла редовно да иде у школу;
– донатор за један оброк дневно како би Веселинка могла да иде сита на наставу;
– донатор за плаћање месечне потрошње струје у износу од 3.000 динара;
– ципеле, гардероба;
– грађевински материјал за реновирање куће у којој живи с родитељима.
Уколико има људи који би желели да помогну овом детету, могу се обратити њеној разредној Драгојли Јовановић на телефон 060/34-44-077.
