СРБИЈА У ОПАСНОСТИ ДА ОСТАНЕ И БЕЗ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ И – БЕЗ СЕБЕ
- Тачијеве подвале и Рамине двоструке отимачине српске територије са најавом припајања Албанији изазивају ћутање оних који су најодговорнији за све балканске ломове. Америка ни да каже А, Немачка Б, Француска Ц Бритнија Д, редом пуна азбука, наравно уз прескакање Русије која, као и Кина, може само да блокира Савет безбедности УН да не буде у функцији искључиво америчке и западне политике
- Нека је минималан, и симболичан, Вучићев критички став о Раминој амбицији да отме већ отети Космет уверљиво показује да се може и мора деловати неутрално, али активно и отвореније
- Премијеров став је стигао после одбијања да се Србија прикључи западним санкцјама Русији. Али, између та два потеза повучена са подигнутом главом – протекло је више месеци српског климоглава – а то није била неутралност
- Неутралност је опет васкрсла ових дана када је председник Николић одолео притисцима и одлучио да присуствује победничкој паради у Москви (за разлику од Филипа Вујановића), а Црвеним тргом 9. маја маршираће и Војска Србије
- Са тог пута се не може не сме – макар га стално крчили. Притисци ће се наравно, наставити, особито кад Србија постане пуноправилан ЕУ, што подразумева усаглашавање спољне политике. Али, ако би то усаглашавање подазумевало одрицање од вишевековног пута Србије да иде својим путем, била би то – историјска срамота
- Србија би заувек остала и без Косова и Метохије, али и – без себе!
ХРОНИКА спољне политике, међународне и регионалне, великих и најмоћнијих, малих и слабих, дакле њене укупности, уверљиво сугерише да су ћутање и прећуткивање, заобилажење и минимизирање и слични изрази најчешће употребљавани појам у односима међу земљама, особито кад су њихови односи оптерећени проблемима.
Најчешће, моћни прећуткују насиље над слабијим, а ови други скривају улогу поданика, али и једни други – и они између или изнад интересних сфера – развијају терминолошко богатство израза којим маскирају своје понашање…
Наравно, Србија и њно окружење, ближе и даље, нису изван, понечему и зачараног круга, у коме дуго већ преживљавају тешку судбину. Србија је, зна се, најоптерећенија отмицом Косова и Метохије, на којима су се покршили сви најбитнији светски основни принципи који би морали да се поштују да би свет опстао и остао макар подношљив за већину. Зато сви – прећуткују и ћуте, и оно што сви виде. А, та пракса траје све док се сви навикну на нову реалност, иако је она дубоко неправдна! Ево, уосталом, најновијег прмера с косметским знаком – показује све битно…
Пошто се увежбао дувањем у дрон са мапом „велике Албаније”, изнад стадиона београдског Партизана, затим урлицима у Санџаку па, опет на Космету, иза административне линије, под међунарородном контролом, где је дочекан великоалбанском засавом, Еди Рама се, неоштећен и славодобитно вратио у своју Тирану, где је могао до миле воље да лупета по Србији.
Додатно охрабрен Миловим даровима, па и статусом почасног грађанина, још црногорског Улциња, албански премијер се – разгоропадио.
У Тачијевом друштву, пре неки дан, показао је да је важнији од експерта за приштинску спољну политку, па је, не трепћући, новинару рекао да ће се Албанија и Косово уједнити, него шта, ако треба – и на класичан начин.
То би могло да значи да се свет навикао на ту нову реалност, па ће се ујединити простим спајањем две државе, као да је и Тачијево Косово тог статуса, њихова воља је њихово опште право које нико не може да спречи, а камоли Србија. Јер, против Србије, у овом случају су баш они пред којима она клечи -не би ли је учланили у ЕУ, којом руководе САД, а они су, и једни и други, у свему заштитнци албанских интереса…
Та околност ствара такву реалност на коју се навикавају не само светски и европски фактори, већ и сама Србија. Види се то не само у политици и економији и сличним областима већ и у спорту, за који смо мислили да је под нашом заштитом.
Недавно је у FIFA примљено Косово, а у целом том поступку и посебно, у реаговањима Србија је деловала готово незаинтересовано, меко и неодлучно, као да се ради о неком и нечему нимало блиском.
Да ли ће тако бити и кад неки српски и албански спортски тим стану на црту један наспрам другог, са својим заставама и свим другим што подразумева две државе – видеће се у пуном значају… Зато и делује да Рама и Тачи баш и нису трабуњали о уједињењу! Показују то и други елементи.
Првак српске актуелне политике, председник владе Александар Вучић, у своје, иначе, неуморно говорење, укључио је Рамин лет у будућност „велике Албаније”. Прекинуо је вишеструка прећуткивања Раминих предвиђања будућности и сручио му све у лице, али је закачио и западне заштитинике и светске факторе.
Реаговања су била – ништа ново. У име ЕУ, реаговао је – нико. Ни од најважнијих, ни важних, никаквих. Јесте портпаролка Маја Коцијанчич Рамину изјаву назвала провокацијом, али је Вучић, иако задовољан што се уопште чуо критички став ЕУ, Мајину оцену оценио – благом.
Ни сам није избегао исту оцену у Србији, нешто је ипак померено, али се из тих смболичних гестова не наслућује ни померање према решењу које би подразумевало поштовање правде, а то значи останак Космета у саставу Србије.
А, шта друго очекивати кад Тачијеве подвале и Рамине двоструке отимачине српске територије и припјање Албанији изазивају ћутање оних који су најодговорнији за све балканске засад политичке ломове.
Америка ни да каже А, Немачка Б, Француска Ц, Бритaнија Д, редом пуна азбука, наравно уз прескакање Русије која, као и Кина, може само да блокира Савет безбедности УН да не буде у функцији искључиво америчке и западне политике.
И, то је све. И, то је недовољно. И, шта да се ради?
Политика неутралности, која је званично прокламована државном, није ни малена копија негдашње несврстаности, али у садашњим околностима – нема алтернативу. Има, међутим бројне могућности унапређења која се могу подвести под – знатно веће актвности.
Јер, неутралност није пасивност. Она неће увек, па ни најчешће, моћи да промени реалности, али неће дозволити да Србија, ако је доследна и активна, скрене с вишевековног, српског пута који води између сла и блокова.
Некад је и формалистичко лебдење између две силе или две групе боље него и симболично лепљење уз једну – у том смислу опасан је потпис Србије испод документа IPAP којим се отварају путеви најближе могуће сарадње Србије са NATO!
Нека је минималан, и симболичан, Вучићев крирички став о Раминој амбицији да отме већ отети Космет уверљиво показује да се може и мора деловати неутрално, али активно и отвореније.
Стигао је после одбијања да се Србија прикључи западним санкцјама Русији. Али, између та два потеза повучена са подигнутом главом протекло је више месеци српског климоглава – то није била неутралност.
Опет је васкрсла ових дана када је председник Николић одолео притисцима и одлучио да присуствује победничкој паради у Москви (за разлику од Филипа Вујановића), а Црвеним тргом 9. маја маршираће и Војска Србије.
Еди Рама и Александар Вучић
Са тог пута се не може не сме – макар га стално крчили – ка неутралности.
Притисци ће се наравно, наставити, особито кад Србија постане пуноправилан ЕУ, што подразумева усаглашавање спољне политике. Ако би то усаглашавање подазумевало одрицање од вишевековног пута Србије д аиде својим путем, била би то – историјска срамота.
Србија би заувек остала и без Косова и Метохије, али и – без себе! Српска реалност би тада угрозила српску неутралност!
Извор: Факти.рс
