Регион

Опасно албанско уједињење

Dojce-vele-

Поводом албанског Дана заставе, припадници тог народа су славили. Албански званичници истицали су потребу уједињења свих Албанаца у једну државу у „европском наручју“. Питање уједињења било би опасно, ако то наручје изостане, пише Тагесцајтунг, а преноси Дојче веле.

Када се албански премијер Бериша обратио сународницима „од Превезе до Прешева, од Скопља до Подгорице“ поводом албанског Дана заставе, припадници тога народа су славили. У Атини, Скопљу и Београду атмосфера је била другачија. Мото албанских званичника је „сви заједно у европском наручју“. А шта ако тог наручја не буде? – пита се аутор Андреј Ивањи, у тексту који објављује Тагесцајтунг, а преноси Дојче веле.

Сваке године, када албанске мањине у Србији, Црној Гори, и Македонији славе дан албанске заставе крајем новембра, Срби, Македонци, Црногорци и Грци шкргућу зубима. Са тачке гледишта православних народа Балкана, то је злокобна демонстрација моћи. Наиме, тај национални празник постао је симобол националног јединства за око шест милиона Албанаца који живе расејани у суседним државама.

Најважнији датум у историји

У 2012. години Албанци су славили 100 година албанске независности. Спектакл је био упечатљив. У Албанији и на Косову, на западу Македоније и у Скопљу, на југу Србије и на истоку Црне Горе, све је било у знаку црвене албанске заставе са црним орлом.

За Албанце 28. новембар најважнији је датум у националној историји. Баш 28. новембра 1443. године први пут се завијорила албанска застава. Због тога је 1912. у граду Валона на тај датум проглашена албанска независност. Још на Берлинском конгресу 1878. године, Призренска лига изборила се за широку аутономију већине области на којима су живели Албанци.

Након Балканских ратова и Првог светског рата, албанска држава обухватала је тек половину области коју су Албанци насељавали. После турске владавине, Албанци, који су углавном прихватили ислам, морали су да живе у више различитих земаља.

За шта срце куца

И овог пута Албанци су показали где их срце вуче: не ка државама у којима живе и чије држављанство имају, већ ка заједништву албанског народа на Балкану без граница. Порука је била јасна.

Премијер Сали Бериша обећао је на тај празник: „Сви Албанци који желе да се пријаве за албанско држављанство, добиће га без обзира где живе.“ Влада из Тиране припрема такав закон. Затим: „Расути у разним државама, Албанци себе виде као браћу, које повезују заједнички гени, култура и идентитет, и уједињује сан о Европи.“

Албанци су се против „албанофобије“ борили јединством. И док се у Србији и Македонији многи прибојавају „Велике Албаније“ хрватски политиколог Жарко Пуховски мисли да је то само српска пропаганда. Наиме, Албанци су кренули путем европских интеграција, путем који их води до „јединства у наручју Европе“ за које се изјашњавају и премијер Бериша, и косовски премијер Хашим Тачи, и представници Албанаца у Македонији. Брисел и Вашингтон противе се мењању граница на Балкану.

Шта ће се десити ако не буде европског загрљаја?

Како ће Албанци реаговати ако се западни Балкан не интегрише у Европску унију? Вероватноћа да ће се Албанци ујединити на миран начин прилично је велика – све док је евроинтеграција на дохват руке. Брисел жели ред и мир на Балкану. И за сада, балканске државе пристају на компромисе, због чланства у Европској унији, али то ускоро неће бити довољно.

Помирење на Балкану још увек је трка против времена. Под снажним и трајним притиском друштвене и привредне беде, ратне ране не зацељују, нема говора о суочавању са прошлошћу. ЕУ губи свој кредибилитет, и полако нестаје нада да ће једном бити боље.

У државама на Балкану, у којима Албанци живе, незапосленост се креће између 30 и 50 одсто и погоршава се. Албанци су најмлађа популација у Европи, а млади људи важе за нестрпљиве. Са свих страна прикрадају се групе екстремиста. У све већој беди они њуше своју шансу. Што је већа немаштина, све јача је слика незаборављеног непријатеља.

Распадом бивше Југославије, Срби, као и Албанци, изненада су се нашли у различитим државама. Пројекат Велике Србије гласио је: Сви Срби у једној држави. Тако је почео рат за територије и суверенитет. На крају, 1999. године Срби су ратовали и против НАТО. Резултати почетне идеје: Хрватска без Срба, Косово које је готово очишћено од Срба, и одвојено од Београда, и као утеха за српске националисте, српски ентитет у Босни који има елементе државности.

Оптимисти би рекли: видимо се у Европи. Али може се и поменути да граница није било у Југославији – пре него што су смрт и протеривање повећали понор међу народима.

Коментариши чланак

Коментара