НЕКА вашингтонска „цурења информација“ о војној интевенцији против Сирије сигнализирају власти у Дамаску – да ће ракетирање и бомбардовање наводно потрајати само три дана. Руски експерти за такве војне операције, који при том добро знају чиме сиријска армија располаже, већ су проценили: да она – под одређеним условима – има шансе да се одржи током та три прва дана!
Факти преносе тај „руски поглед“ на потенцијале и реалне изгледе сиријске ПВО да одбрани и себе и земљу:
„Ефикасност сиријске ПВО једно је од основних питања у вези са очекиваним нападом на Сирију. Ако се детаљније анализира, испоставља се да, без обзира на обиље застарелих система, Сирија ипак, има шансе да пружи значајан отпор. И у потпуности је јасно шта за то конкретно треба учинити.
Распоређивање циљева увек је међусобна игра престизања. Страна која напада дужна је да управо током првих сати уништи одбрану и „очисти небо“. И обрнуто, они који се бране настојаће да избегну такве губитке и униште средства напада да би исцрпли ресурсе противника.
Први циљеви „Томахавка“ биће зато најефикаснији системи ПВО Сирије, који су, заправо, средство за максимално уништење управо крстарећих ракета.
Систем ПВО Сирије биће приморан да решава два паралелна задатка. Први је – одбијање примарног ракетног напада. Други – класична одбрана ваздушног простора према територијалном принципу.
Систем ПВО Сирије сада је отприлике тако и организован. Он се већим делом састоји од застарелих совјетских средстава средњег домета С-125 „Нева“, С-125 „Печора“, „Куб“ (око 200 јединица), „Оса“ (14 батерија, односно близу 60 борбених возила).
Претпоставља се да се у наоружању налази близу 50 модерних „Панцир С-13“, али је највероватније у приправности само део њих. Сва та хрпа метала, рачунајући и дуго ускладиштене 100-милиметарске топове КС-19 и скоро 2500 „Шило“ и 35 „Стрела“, који припадају копненим снагама, на стари начин покривају „ратни распоред“.
Треба имати у виду да су у сиријској команди веома паметни људи. Стратешки систем само изгледа застарело зато што је урађен на стари начин за обезбеђивање копненог рата великих размера.
Потенцијални противници (Израел и Турска) поседују неупоредиво снажнију авијацију. Зашто уопште Сирија све до сада одржава 150 МиГ-21 – науци није познато. Али, нема никаквих гаранција да и 48 МиГ-29 могу да узлете.
То исто се односи и на 50 борбено спремних МиГ – 23 и 30 пресретача МиГ-25. Према разним прорачунима, компактност покривања ловачке авијације може износити највише 5%. То такође није мало и управо због тога је намерно током последњих десет година посебна пажња посвећивана развоју стратешких система ПВО.
Међутим, тај систем се годинама брусио за рат са Израелом. Зато сада у њему превладавају веома бројни, мада застарели, системи средњег домета. Има их веома много и то је добро. Ти системи су били дужни да створе максималну компактност одбране са југозападног правца на средњим висинама штитећи копнене трупе од јуришног удара. Сад морају хитно да се преобуче.
Преобука се првенствено односи на друге параметре циљева.
Било је много галаме о ефикасности сиријске ПВО после обореног турског „Фантома“. По једном таквом случају не може се судити о читавом систему, али је управо тај случај озбиљно охладио Анкару. Тај лет имао је задатак да идентификује нове системе детекције, који се нису налазили дуж турске границе, него дуж морске обале и уништење авиона било је једино рационално решење за ПВО Сирије, јер би у супротном открио све параметре нових радара.
Сада треба ревидирати подешавања радара пошто ће околности војних дејстава бити принципијелно друкчије. У првих 48 сати противник ће масовно користити мале мете – од „Томахавка“ и вођених бомби до на стотине лажних циљева-мамаца за скретање пажње.
При том главни удар неће бити на ракетне системе противваздушне одбране, него на системе за детекцију и управљање. Најслабија страна сиријске ПВО је управо веома застарели систем управљања и командовања. Он је у потпуности копија совјетског, што подразумева чврсту вертикалну структуру. Ако се ланац наредби негде успут прекине онда се све зауставља. Ипак, током последње године чврстина система се променила под притиском околности.
Формиране су две опште команде ПВО (Северна и Јужна), а даље су пунктови управљања формацијама које на стари начин користе кратке таласе, чак и жичане системе за комуникацију. Ипак, до данас су оспособљена три потпуно компјутеризована командна пункта руске производње.
Они су у стању да још пре ваздушне битке самостално доносе одлуке о циљевима, да организују борбена дејства и размењују оперативно – тактичке информације.
Управљање системима за блиску борбу неповратно је застарело, али нови системи КП имају неоспорну предност: не зависе од наређења из Дамаска. Остварен је ефекат „рационалне децентрализације“, који новим технологијама компензује недостатак старог система командовања.
Знатан део система за детекцију остао је на нивоу арапско – израелских ратова од пре 50 година. На пример, ракетни систем противваздушне одбране „Квадрат“ још увек се ручно наводи, односно човек седи испред екрана система „Краб“, произведеног 1960. и прати 10 великих циљева. Он истовремено притиска тастере и виче зато што се антене, произведене те исте године, не наводе саме већ их треба притиснути. Добро обучена посада снаћи ће се за око 30 секунди при удаљености радио сигнала до 15 километара.
Аутоматизовани системи управљања требало је да се испоручују у Сирију у комплету са ракетним системом противваздушне одбране сада већ друге генерације. Међутим, такозвани планшет-компјутер није познат сиријској армији. Зато ће ефикасност савремених руских радара мало помоћи Сирији у ефикасности погађања ваздушних циљева – снабдевање ПВО системима аутоматизоване обраде добијених података је закаснило.
Испоруке технике нису ишле комплетно већ у деловима, што је имао у виду руски председник Владимир Путин кад је рекао да је „Русија застала са даљим испорукама ратне технике у Сирију“.
Сирија фактички поседује само два савремена радара. Прво, то је потпуно руски радар који опслужују наши људи на планини Џебел ал-Хара недалеко од Дамаска и сличан, са њиховим особљем на планини Синај. Они су усмерени према Израелу и Средоземном мору и повезани са најсавременијим и најефикаснијим системима ПВО: са С-300 и С-200. Чак и стари С-200 обезбеђују пресретање циљева на растојању до 150 километара од обале и потпуно затварају луке Тартус и Латакију. Сваки циљ се пресреће на удаљености од 100 километара од великих градова, чак и ако се лансирају са турске стране.
Ипак, треба знати да је „Томахавк“ – глупа ракета. За њено лансирање треба да дежурни официр на разарачу из бродског центра за управљање преко сателита замоли (а то је друга просторија – центар за везу, у коју треба да оде и да има дозволу да уђе, јер сви штабни официри на броду немају право да улазе у центар за везу) неколико ресора на територији САД, укључујући и управу за картографију, будући да само она располаже подацима потребним за уношење у систем навођења. Комуникација траје два, три минута и води се преко отворене линије.
Ради читања те занимљиве преписке у Источном Средоземљу већ се налази руски брод „Приазовје“. Затим, ниска брзина лета у планинској зони („Томахавк“ прати рељеф околине, значи мора пажљиво да маневрише између препрека) омогућиће да се посматра као циљ, који није заштићен више од V-1 1944. године, чак и да се гађа из митраљеза.
Из овога следи логичан закључак. Најефикасније мобилне системе ПВО у Сирији (С-300) треба преместити на константну приправност изван обичне зоне обезбеђења. Другим речима, они се премештају на североисток Дамаска где их је немогуће досегнути и искључују се из оперативне команде. Остварује се „неухватљиви Џо“ са радијусом погађања све до Кипра на истоку и до Ејлата на југу.
Слабост ове идеје је у томе што се између стабилних стратешких зона одбране (Северне и Јужне) формира „рупа“ у интегрисаној зони за мале и веома мале висине. Тамо остаје неколико батерија С-200, али највероватније ће оне прве страдати пошто је њихова локација одавно позната. Питање је како их тамо држати скривене, односно премештати у круг (С-300 и „Бук“). Покривеност на малим висинама износиће највише 15% и с тим се Сирија мора помирити.
Исто тако је и у случају одбијања удара са стране Турске на веома малој висини. Три дивизиона С-200, исто толико С-75 и два С-125 могу преживети само сељакајући се. Тим пре што су њихови радио електронски системи потпуно незаштићени од сметњи. Постоји још ар-Ракански правац (север), ал-Хасански (североисточни), Даур-аз-Заурски, који су у таквом распореду потпуно непокривени.
Једини рационални спас јесте формирање мобилних бригада од преосталих система „Бук“ и „Панцир“, и у најгорем, ПЗРК и противавионски топови.
Уопште, читав систем „самопокривања“ – ПВО копнених трупа све до „Стреле“ – треба да ради сам за себе према стварном појављивању циљева. Не треба слушати наређења из Дамаска, чак и ако почну да пристижу. Локални радари треба да се укључују највише 20 секунди само ради праћења циљева. ПВО Сирије има 15-20 пута већу надмоћност у односу на страну која напада управо у регионима четири велика града.
„Кишобран“ компактно покрива Дамаск, Алеп, Хаму и Идлиб. Хомс више није град већ гомила бетона и тамо нема шта да се брани. Дакле, најперспективнији задатак је премештање радијуса погађања више од 100 километара у Средоземно море и у дубину Турске. При том ће остати потпуно празна деоница источне границе са Ираком одакле ће вероватно долетети бомбардери из Бахреина и са „Нимица“.
Треба формирати мешовите батерије ПВО према различитим висинама погађања. Односно, простор треба покрити различитим системима према висини да не би једни од других „преузимали циљеве“. Потребан је лажни систем осветљавања циљева. Нека стари „Урали“ са дрвеним ракетама иду у круг. Врло је ефикасно.
Ватру треба наводити само на циљеве малих размера на максималну дубину погађања и системима разних типова. Једноставније речено: видиш – пуцаш, а онда размисли зашто и шта је то било. Прекривеност радарског поља – двострука- трострука. Иначе, спасавај се.
Старе радаре треба поставити на растојање од 300 метара од противавионских ракета. Оштећене користити као лажне циљеве. Каблове закопати најмање пола метра, не треба бити лењ. Особље распоређивати у ровове и натерати да ноћу пале ватре – смејаћете се, али америчке ракете са термо праћењем још увек их примају као тачку за навођење. Све то може издржати та три-четири критична дана након којих ће авионима понестајати муниција. А даље – само Бог зна.
