Бивши британски премијер, који је дао морални печат бомбардовању Југославије, изазвао бес Британаца због пружања услуга богаташима.
Колико политички положај може да буде добра одскочна даска за неко будуће материјално сналажење потврдило се овог пута на случају Тонија Блера. Некадашњи британски премијер је по одласку из Даунинг стрита згрнуо право богатство, а методи које је на том путу користио у острвској штампи прибавили су му епитет „политичке срамоте”.
Тони Блер (Д. Стојановић)
Најновији у низу примера искрснуо је прошле недеље на суђењу уредници таблоида „Њуз ов д врлд” Ребеки Брукс која се суочава са оптужбама за прислушкивање. У истражном поступку се појавио и-мејл који је она, дан након гашења таблоида, послала свом тадашњем шефу Џејмсу Мердоку: „Разговарала сам сат времена са Тонијем Блером. Рекао је да будемо јаки, да ће проћи… Доступан је теби, Руперту Мердоку и мени као незванични саветник, али то мора да остане међу нама.”
Није тешко погодити који је услов да својевремено један од најмоћнијих људи на свету упрегне своје везе и познанства за помоћ пребогатом тајкуну.
„Од 2007 (што је и година његовог одласка са премијерског положаја), када је наступио тежак период за већину Британаца, Блер је све више деловао као да се осећа пријатно у друштву ’оних са новцем’ и да је чак један од њих”, пише „Гардијан”.
На листи уносних послова бившег премијера, који углавном подразумевају консултантске услуге, британској јавности очи нарочито боде његово прихватање положаја саветника у америчкој инвестиционој банци Џеј Пи Морган, и то баш 2008. када су банкари у очима обичног света доживљавани као главни негативци у економској кризи. Према подацима „Фајненшел тајмса”, за свој ангажман је плаћен два и по милиона фунти годишње, а саветничке услуге је почео да пружа и нафтом богатом Казахстану, на чијем челу се налази режим који по западним мерилима никако не би могао да прође као демократски. „Тамо је мучење опште место”, навео је у свом извештају „Амнести интернешенел”.
Скици за Блеров портрет треба додати и податак који је обелоданио узбуњивач Едвард Сноуден да је за време његове владавине Британија дала сагласност да америчка Национална безбедносна агенција (НСА) складишти и анализира телефонске листинге, и-мејлове и податке претраживањима на интернету британских држављана. „Одлични односи” са САД, које бивши премијер често наводи као велики успех свог вођења земље, због послушничког односа према Белој кући прибавили су му надимак „Бушова пудлица”.
У свему овоме не би било ништа више од класичног примера корупције, на који није имун ниједан политички систем у свету, да није реч о човеку који је управо на крилима морала и правде кројио судбине милиона људи широм света. Баш Блер је дао морални печат незаконитом бомбардовању Југославије, а његови накнадни јавни иступи су показали да он, не да се не каје већ се „диви” улози коју је одиграо у тој акцији. Према дневнику његовог саветника за медије, Алистера Кембела, Блер је током бомбардовања Србије 1999. био најватренији заговорник копнене интервенције и у том је правцу охрабривао Била Клинтона, Жака Ширака и Герхарда Шредера. У својој књизи је цело једно поглавље насловио „Косово”, где се подичио својом улогом у бомбардовању.
Вести о мутним пословима бившег премијера долазе недуго после извештаја о моралном посрнућу још једног члана његовог кабинета Дениса Мекшејна. Некадашњи министар за Европу је, истина, „пао” на много мизернијим сумама (осуђен је на пола године затвора због лажирања путних трошкова од око 13.000 фунти), али са Блером дели исти сентимент кад су у питању дешавања на Балкану. За разлику од шефа, његови домети су знатно скученији и није могао значајно да утиче на креирање политике међународне заједнице на овим теренима, али је уместо тога прибегао „интелектуалној борби”.
Наметнувши се као познавалац прилика на Балкану у својим текстовима и јавним наступима је као ексклузивне кривце за све недаће кривио Србе. Овде га посебно памте по жестокој критици извештаја који је о трговини људским органима ма Косову и Албанији сачинио Дик Марти. Мекшејн је изјавио да такав документ представља срамоту за Савет Европе, јер је препун пропаганде и без икаквих доказа.
Ни Блер ни Мекшејн нису једини који су нанели срамоту британској Лабуристичкој партији, а по статистици њених мрачних поглавља најниже је за сада пао некадашњи премијер Ремзи Мекдоналд који је по оптужбама за издају избачен из партије.
Постоји међутим једна битна разлика између два посрнула политичара. Блер је очигледно играч много вишег калибра од Мекшејна који је изгубио кредибилитет због неколико хиљада фунти. Његово богатство се, са друге стране, процењује на око 70 милиона фунти, а не јењава му ни апетит за укључивање у решавања проблема на различитим светским жариштима, па је био један од водећих „јастребова” који су заговарали ваздушни удар на Сирију. Љубав према новцу и одлучивању у светским токовима које су га винули тако високо иронично су и главни фактори у његовом посрнућу.
Извор. Политика
