Вијести, Свијет

Маневри на Пацифику

kineski-i-ruski-mornaricki-kmandanti

Један израелски генерал је пре више година изјавио како израелска војска има само два задатка: „Или да ратује или да се спрема за рат”.

Вероватно и руски генерали размишљају на исти начин, па су, од када је Сергеј Шојгу постао министар одбране, велике војне вежбе руских оружаних снага постале уобичајене.

Тако су сада у току маневри припадника Источног војног подручја у којима учествује 160.000 војника, подофицира и официра, више од 1.000 тенкова, 130 борбених авиона и 70 ратних бродова. Узбуна им је дата током ноћи између суботе и недеље, када је већина официра изван касарни, а војници се одмарају. Требало је проверити брзину активирања јединица, потребно време за напуштање касарни и база, као и прелазак из маршевског у борбени поредак.

Руски генералштаб свестан је да је било кашњења у активирању јединица у рату у Грузији у августу 2008, али не само због одређених политичких дилема у Кремљу.

Сличне масовне војне вежбе већ су раније одржане у Јужној, Западној и Централној војној области Русије, но ови маневри на истоку су највећи, најмасовнији. Истина, још 2005. руске оружане снаге су извеле 50 великих војних вежби, међу којима су биле и две заједничке: „Мировна мисија 2005”, са Кином на кинеском полуострву Шандонг, и „Индра 2005”, с Индијом.

Како сви економски изазови будућности припадају Пацифику, том региону већински вероватно припадају и сви будући могући ратови.

Русија председника Владимира Путина мање-више јавно каже да је „стратешко партнерство” са САД било обично лицемерје, а Путин је, заступајући генерале који нису прихватили понижење због губитка статуса суперсиле, оценио да је време да Москва поновно уложи у атрибуте моћи. Русија се наоружава, полако али сигурно. Тешко је, заправо, закључити је ли демонстрација војнопоморске моћи Русије само пуко разметање, или стратешки потез. Политичка порука сигурно јесте.

У сваком случају, било би једнако контрапродуктивно потцењивати, као и прецењивати, поновно буђење руске војне моћи. Руска војска свакако је зауставила свој суноврат из времена Бориса Јељцина, руски генерали више се не муче око утврђивања које су то највеће претње по виталне интересе државе, сада су заокупљени мењањем старих и застарелих стратешких концепата, трансформацијом механизованих дивизија у „наменске” јединице.

Ту су и нове ракете РС-24 с вишеструким бојевим главама способне да пробију све америчке антиракетне штитове, најмоћнија конвенционална бомба у свету, нови авиони, нове нуклеарне подморнице и други ратни бродови. Руски извиђачки авиони лете, као у време СССР-а, далеко изнад Пацифика и Атлантика. Опет се формира Средоземна поморска ескадра Руске ратне морнарице.

Москва жели да опет успостави своје старе војне базе у Вијетнаму и на Куби. Присутна је и руска жеља да се створи војно језгро Шангајске организације, па је још 2007. на јужном Уралу одржана велика војна вежба „Мировна мисија 2007” са 6.000 учесника држава чланица Шангајске организације. Тада је кинески председник Ху Ђинтао обећао Путину да ће Пекинг у евентуалном сукобу са САД бити на страни Москве.

Но, и у Шангајској организацији постоји потенцијални извор сукоба. Интереси Русије и интереси Ирана и Кине дугорочно се не поклапају. У Москви сматрају да је Пекинг бацио око на руску нафту и гас, али и на слабо насељене области на руском Далеком истоку. Зато и стално војно јачање Кине брине Вашингтон, али на неки начин и Москву, иако је Русија главни војни снабдевач Кине најмодернијом војном технологијом.

Москва испоручује Пекингу модерне разараче класе „современи”, подморнице класе „кило”, авионе „сухој-27” и „сухој-30”, транспортне авионе, ракете свих могућих типова. Кина има војни споразум с Индијом из маја 2006, а Пекинг одавно врло блиско војно сарађује и са Пакистаном.

Америчка перцепција кинеске војне претње садржи и оцену да је цена претње америчкој флоти на Пацифику, у близини обала Кине, мања од цене њене заштите. За Кину је ноћна мора америчка флота пред њеним обалама, кинеска привреда зависи од поморске трговине, односно транспорта морем, јер Кина увози огромну количину сировина, а извози огромне количине готове робе.

Кинезе, за сада, не занима доминација целим Пацификом, они желе да натерају америчку флоту да се повуче из западног Пацифика претећи јој најмодернијим својим и руским ракетама. Но, амерички је фундаментални национални интерес контрола над свим морима и океанима.

Ту је и Јапан који институционализује способности пружања логистичке подршке америчким снагама. Јапан, који све више јача своје оружане снаге, има територијални спор са Кином, непотписани мир са Русијом, неразрешену историју Другог светског рата са Јужном Корејом и Кином. Наравно и Северна Кореја са својим ракетама и атомским бомбама. Све немили сценарији у Азији, нејасне слике, јасне претње.

Ипак, оно на шта сви генерали држава пацифичког региона обраћају пажњу на дуже стазе јесу капацитети, а не намере.

Мирослав Лазански

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *