Вијести, Свијет

Драгомир Анђелковић: Сирија на судбоносном раскршћу

Draza

Какав је тренутно реалан однос снага на терену између побуњеника и владиних снага у Сирији, и зашто је он баш такав? Шта ће се у предстојећем периоду дешавати са том земљом и да ли ће крвави грађански рат бити окончан у догледно време?

 

Споља потпаљени грађански рат у Сирији ових дана је суштински ушао у нову, можда и пресудну, фазу. Пре неколико дана, на самиту Арапске лиге, донета је одлука да свака њена држава чланица убудуће има право да пружи било који вид војне помоћи сиријским побуњеницима. А и пре тога, западни распиривачи рата у Сирији, већ су интензивирали своју смртоносну делатност.

ВЕРСКА СТРАНА РАТА

Легалну одлуку о страном војном мешању у унутрашње сукобе, у било којој држави, имају право да донесу искључиво Уједињене нације. САД и савезници те велесиле покушали су да то тога дође, али због противљења Русије и Кине – сталних чланица Савета безбедности које имају право вета – то се није догодило. Срећом по Сирију, није се поновио „либијски сценарио“ који би омогућио отворену војну интервенцију чланица НАТО-а и њихових арапских клијената против официјелног Дамаска и његових регуларних снага. С друге стране, Обама није спреман да води нескривено агресивну политику Буша. То не значи да је евроатлантска елита променила ћуд и приступ међународној политици (то уосталом свакодневно осећамо на својој „кожи“), већ да сада – због лошег међународног имиџа САД и јачања конкурентских сила на глобалној геополитичкој и геоекономској шаховској табли – настоји да прљаве послове обавља у свиленим рукавицама (ако већ није могуће да их потпуно реализује туђим рукама). Стога, Западне силе се нису одлучиле да директно нападну Сирију, већ су се ограничиле – у тесној сарадњи са низом њима савезничких арапских режима – на вођење специјалног рата против легалне владе те земље и пружање материјалне и сваке друге подршке сиријским побуњеницима.

Показало се да то није довољно. Председник Сирије и његова Влада, уживају активну или бар пасивну подршку великог дела становништва Сирије. Око 90% сиријске популације чине Арапи, а у верском погледу 70% Сиријаца припада сунитској грани ислама. Верске мањине – у првом реду алавити (условно речено „секта“ блиска шиитима), којој припада и породица председника, али и исмаилити, друзи, као и припадници разних хришћанских заједница – вековима ниподаштаване од стране већинских сунита, подржавају Башара ел Асада. Од када је његов отац преузео државно кормило (1970), њима је свануло. Не само што су постали равноправни, већ су им широм отворена и врата државне управе, полиције, специјалних служби и војске. Данас припадници тих мањинских верских група (које чине око 30% становништва Сирије) играју изузетно значајну, чини се и пресудну, улогу у свим државним структурама.

Асад ужива и активну подршку немалог дела курдских сунита. Курди, који чине око 9% становништва Сирије, у ту државу су се углавном доселили током 20-тог века из Турске, у којој су изложени перманентним прогонима. У Сирији су и до актуелног рата уживали сва грађанска и национална права, а сада су добили и неку врсту аутономног статуса и – као својеврсну контра меру због непријатељског става Анкаре у односу на Дамаск – слободу деловања у вези са регионалним решавањем „курдског питања“. Тиме је њихова, и раније присутна, лојалност према режиму добила много борбенију компоненту. Коначно, Влада Сирије има и активну узвратну подршку ратовању вичних, храбрих и бројних либанских шиита који традиционално уживају потпору Дамаска. Што се сиријских сунита арапске народности тиче (око 60% становника Сирије), далеко је од тога да и сви они активно подржавају побуњенике. Иако устаници и страни плаћеници, чини се, имају пасивну подршку немалог дела припадника те верске заједнице, неки од њих су чак и посвећено спремни да се боре у редовима Владиних снага, док већина сунита није вољна да се лично укључује у рат (без обзира на евентуалне симпатије према устаницима), или је њен опозициони ентузијазам чак и спласнуо због терористичких акција и верског екстремизма великог дела побуњеника (док је већина арапских сунита у верском погледу умерена и осуђује злочине терориста).

АКТИВНА И ПАСИВНА ПОДРШКА

Све у свему, велики део становништва Сирије (сунита али и хришћана) радо би се држао по страни од сукоба. А они који су унутар земље спремни активно да се укључе у грађански рат, већим делом су на страни Башара ел Асада него побуњеника. У почетној фази сукоба, Влада је део грађана гурала њима у канџе тако што је настојала да против устаника и страних плаћеника неселективно ангажује регуларне војно-полицијске снаге. Тада је долазило до значајнијег дезертирања сунита који су, хтели то или не, били принуђени да се укључују у побуњеничке редове.

Сада Влада, по правилу, против побуњеничких снага ангажује специјалне и добровољачке одреде, састављене од оних који је активно подржавају, док остатак војске и полиције обавља позадинске послове или се налази у резерви за случај израелске па и турске интервенције, када би, стиче се утисак, већина чак и сунитских припадника оружаних снага била спремна да брани своју земљу. У таквим околностима ниво дезертерства је пао на низак ниво, чак и онда када је лако напустити редове оружаних снага. Војници и официри који не желе да учествују у грађанском рату, ако их на то Влада не тера, нису вољни ни да се сврстају уз побуњенике, или, нити да преузму могуће последице дезертерства.

У складу са реченим, рат се води између дела оружаних снага Сирије – у чијим редовима су они који искрено подржавају власт – и дела разнородних побуњеничких формација. У складу са широким спектром политичких опредељења, побуњеничке снаге се крећу у распону од исламистичких, преко грађанско-демократски настројених, до „аморфних“. Последњу групу чине прилично бројни а хетерогени елементи који су током почетне етапе сукоба дезертирали из војних јединица, или су општи хаос искористили да из неког свог разлога успоставе контролу над делом државне територије (зоне под влашћу неких локалних лидера, специфичних бедуинских и других кланова који традиционално не трпе власт државе, полукриминланих-кријумчарских група). Борбене јединице из те категорије, по правилу, не провоцирају сукобе. У њих улазе само ако су њихови интереси угрожени, а да би минимизирали трошење својих ресурса, Владине снаге избегавају да их дирају. Труде се да не залазе на „њихове територије“, па и, осима када се ради о шверцовању оружја намењеног продаји другим побуњеничким групама, да не прекидају „канале“ њихових „нелегалних бизниса“.

СИРИЈСКА ГЛАДИЈАТОРСКА АРЕНА

Када се ради о побуњеничким фракцијама које активно ратују против Владиних снага, ту су најбоље организовани и мотивисани верски фанатици чији централни део чине оружане формације Ал-Каиде. Исламистичке снаге имају око 15 хиљада припадника (укључујући добровољце из разних земаља света), и бројније су од „секуларних“ формација које у својим редовима имају и немало страних плаћеника и „добровољаца“ из редова оружаних снага неких арапских држава које су им, неформално, у помоћ послали Американци, Британци и поједини арапски режими. Међутим, у сукобе озбиљно укључени побуњеници немају јединствен ланац командовања, док га Владине снаге имају.

Уз то, оне су и знатно боље опремљене тешким наоружањем (док када се ради о лаком, у квалитативном погледу, услед огромних страних убојитих „донација“, предност је вероватно већ сада на страни побуњеника). Треба рећи и то да је активни сегмент Владиних снага бројнији од побуњеника који су на исти начин укључени у рат. У складу са свим тим, Владине снаге су у стању, иако не без крвавих сукоба, да потискују побуњенике када они освоје поједине делове земље. Ипак, с обзиром на велику површину Сирије (преко 183 хиљаде км²) и местимично неприступачан терен, а у условима када на обе стране активно ратује релативно мало људи (укупно не више од 60-70 хиљада) – Владиним снагама је тешко да извојују дефинитивну победу. Ради се о суровом гладијаторском надигравању мало опасних ратника на великом терену. У таквим оквирима, таман када Дамаск локализује побуну у једном делу земље, она се распламса у другом, у који су се дислоцирале елите устаничке јединице. И сурова игра се поново наставља уз много жртава. Томе чак и доприноси децентрализација на страни побуњеника која им олакшава регенерацију.

Додуше, оружане снаге Сирије су на почетку сукоба спречиле побуњенике да остваре унутрашњи сегмент „либијског сценарија“ (спољни су блокирале Москва и Пекинг). Он је подразумевао да под своју пуну контролу ставе неки већи град (нпр. Алеп, који је за то погодан јер је недалеко од турске границе, а преко 80% његових становника су сунити) и области око њега, и на тако уобличеној тзв. „слободној територији“ устоличе своје органе власти који би се онда представљали као „легитимни“ представници сиријског народа. На тим основама би било лакше, макар и без подршке ОУН, добити отворену страну војну подршку. Но, Дамаск је схватио срж тог плана, и масовним и брзим ангажовањем снага (уз процену да се тада исплатило преузети ризик од већег дезертирања и на тај начин попуњавања побуњеничких редова) спречио његову реализацију. После тога је проценио да му је профитабилније да више не револтира пасивну сунитску већину тако што је тера да се војно ангажује, него да је тиме гура у руке побуњеника. Асадове командне структуре су, да то поновим, прагматично промениле тактику, и тежиште војно-полицијских операција пребациле на малобројне али потпуно лојалне елитне регуларне и добровољачке јединице.

СТАБИЛИЗАЦИЈА РАТНЕ ЕКОНОМИЈЕ

Таква тактика се показала успешном. Иако Владине снаге нису успеле да угуше побуну, успевају да сузбијају њене метастазе и да у сваком моменту под својом контролом држе гро територије земље, укључујући и већи део реона свих значајнијих градова. Активни побуњеници имају тек малобројна стална упоришта, и пребацују тежиште својих операција из једне области у другу, односно у оквиру њих, из једног краја у други. Опет, неактивни побуњеници углавном контролишу своје територије, а Владине снаге, као што је већ речено, настоје да их не узнемиравају или посредно изазивају.

Западни ментори побуне су, без обзира на пропаст њиховог првог (екстерног и интерног либијског) сценарија, дуго сматрали да ће и нови начин ратовања који је наметнуо Дамаск, те однос снага на терену који се уобличио после почетног раздобља сукоба, постепено ипак довести до урушавања Башара ел Асада. Полазило се од тога да су његови ресурси за вођење рата врло ограничени, односно да су то и режимски потенцијали за одржавање економског система од кога зависи опстанак и његових присталица, и неутралног али и у односу на власт – док га не гура у рат – релативно лојалног дела популације. С друге стране, претпостављало се да ће побуњеници постепено јачати на основу пружања обилате помоћи у људству, обавештајним подацима, новцу и оружју од стране Запада и дела арапског света. Међутим, показало се да је то био погрешан рачун. Досадашњи модел пружања помоћи није донео успех. Потребно је много више, јер је Дамаск и у војном, и у економском погледу, жилавији него што се у Западним метрополама сматрало.

Рат и једностране санкције (без одлуке ОУН) које су против Сирије увеле САД, ЕУ, бројне арапске и друге земље евроатлантске периферије – довели су до осетног пада бруто домаћег производа, али он је ипак далеко од друштвено паралишућег. Према различитим проценама, пред кулминацију сукоба сиријски БДП је износио 65-68 милијарди долара, а сада је приближно 18-20% нижи. Уједно, порасли су буџетски издаци (пре свега за војску и полицију). Но, Дамаск је, уз помоћ штедње на пољима где је то могуће, „штампања новца“ али и, како изгледа, финансијске помоћи од стране неких пријатељских држава, успео да закрпи буџетске рупе. Додуше, до рата релативно ниска инфлација, скочила је на око 50% годишње, али је и поред таквог пораста далеко од тога да се отргла контроли, односно да је постала неподношљива за живот грађана и рад привреде.

У Сирији се осећа недостатак многих производа, па повремено долази и до дефицита основних животних намирница, али је стање ипак одрживо. Обустављене су све велике инвестиције, животни стандард већине грађана је пао, али је подношљиви егзистенцијални ниво већине грађана очуван. Иако недостају увозни производи а снабдевање храном је рационализовано, већина Сиријаца није гладна, нити је гола и боса. Највећи проблем су рестрикције струје, изазване чињеницом да је рад националне електропривреде отежан због рата (и између осталог што је неколико хидроцентрала на Еуфрату доспело под привремену или трајну контролу побуњеника, што је и у првом случају тј. када су их после неког времена преузеле Владине снаге, довело до њиховог оштећења и дуготрајног избацивања из строја). Осећа се и значајан недостатак бензина и гаса, али у климатској зони у којој се налази Сирија, и док функционише јавни транспорт, то ипак нису непремостиви проблеми.

Без обзира на све наведене економске и егзистенцијалне тешкоћа, слободно се може рећи да се значајан део привреде прилагодио ратним условима. У нешто мањем обиму, те на нешто примитивнијим основама, економске активности се одвијају макар на нивоу који омогућава функционисање државе и опстанак становништва. На темељу тога, али и уз помоћ стратешких девизних и робних резерви које су по свему судећи благовремено обезбеђене у довољном обиму, сиријска Влада успева да се ефикасно супротстави комбинованој побуни и свестраном специјалном рату против Сирије од стране САД и савезника те суперсиле.

НОВА ФАЗА ИНДИРЕКТНЕ АГРЕСИЈЕ                                                                                                                                                          

Протектори сиријских побуњеника сада су очито проценили да они, чак и подржани на начин који је био карактеристичан до сада, нису у стању да из рата изађу као победници. Пре ће се истрошити ентузијазам побуњеника, односно потпуно ће се, у контексту одмерене политике Дамаска према њима, пасивизирати слојеви становништва на које се рачунало као потенцијалну нову регрутну базу устаника, него што ће Асад остати без ресурса за вођење рата. Упркос свим проценама, показало се да он полако добија предност и у дуготрајној игри на поене. Када је њу наметнуо, уместо да је свим силама покушао да брзо оконча рат, несумњиво је знао шта ради!

У таквим околностима, Американци и Британци интензивирали су активности у циљу формирања, обуке и наоружавања нових побуњеничких одреда – састављених у већој мери од плаћеника из разних делова света него Сиријаца. Сада је тежиште таквих активности, чији циљ је стварање од нуле масовних „сиријских“ побуњеничких легија, у Јордану. Но, рад те врсте одвија се и у Турској, па и у Ираку. Отуда, иако добро наоружане, обучене и мотивисане снаге сиријске Владе успевају да сузбију побуњенике, за очекивати је да ће се у зони скоро свих граничних подручја притисак на њих повећавати. Побуњеничко-плаћенички рат против Сирије на граници је да прерасте у праву посредну агресију лаким, најамничким из разних делова света и преобученим регуларним снагама дела чланица Арапске лиге, против блискоисточне државе о којој говоримо.

Све веће ангажовање Западних земаља на које ће се надовезати још масовније укључивање појединих арапских држава у сукоб (што подразумева, да то поновим, и масовно слање њихових елитиних снага маскираних у добровољце, у помоћ побуњеницима) после најновије одлуке Арапске лиге – несумњиво представља опаку претњу за не претерано бројне Асадове активне снаге. Повољна околност је што и оне имају значајну регрутну базу у деловима сиријске и либанске популације која свесрдно подржава легалног председника. Но, ескалација сукоба и њихово дуго трајање на новим основама, са собом повлаче пад њиховог квалитета који, с обзиром на рок потребан за припрему врхунског војног, а пре свега командног кадра, није тако лако компензовати као када се ради о квантитативној страни ствари. Штавише, без обзира на извесну помоћ пријатељских страних фактора, материјални ресурси за вођење рата много су ограниченији на страни Владиних снага. У околностима када прети распламсавање рата, а резерве се константно троше, тешко ће бити дугорочно и ту одржати предност (па и паритет) у односу на побуњенике који су били и биће навелико снабдевани од стране Запада и неких арапских држава.

МОГУЋИ ДАЉИ РАЗВОЈ РАТА

Башар ел Асад и његове присталице, како год било, још дуго могу да издрже. Ипак, у духу много офанзивније политике његових глобалних непријатеља (локални су само пиони у тој игри), клатно несумњиво прети да полако почне да се креће ка активно-побуњеничкој страни. Такав развој догађаја довео би до тога да се и многи „аморфни“ побуњеници – они који за сада не учествују офанзивно у рату против Владиних снага – због плена и власти почну да се укључују у сукоб и тако убрзају негативне трендове по званични Дамаск. У контексту тога за очекивати је и други талас већег дезертирања из редова обичних (али не и елитних) регуларних снага Сирије. Русија и Кина, судећи по њиховим реакцијама током пар протеклих дана, то добро увиђају. Но, нереално је очекивати да ће се потпаљивачки сиријског крвопролића уразумити због негодовања Москве и Пекинга. Они тачно знају шта хоће, а то је насилно обарање Асада и његових присталица са власти. Док то не постигну или се њихови планови на бојним пољу уистину не изјалове, од тога неће одустати. И баш их је брига за то што падом нпр. Дамаска у руке побуњеника рат не би престао.

Алавити и други грађани Сирије који одлучно подржавају Асада, и када би престоница и кључни делови земље пали у руке побуњеника, наставили би жилав отпор у областима у којима су концентрисани. Уз то, реално је очекивати да би се у новим околностима интензивирали сукоби међу разним побуњеничким фракцијама. Сирију би, после евентуалног губитка доминантне позиције од стране садашњих владајућих структура, засигурно потресао још крвавији грађански рат од садашњег. А перспективе би јој биле и горе од судбине суседног Ирака који су Американци „усрећили“ својом окупацијом и експортном „демократијом“.

Једино, и то тек можда, спасоносно решење за Сирију је да Владине снаге нанесу серију разорних пораза побуњеницима, од којих они тешко могу брзо да се оправе на начин који им омогућава да наставе офанзивно деловање већих размера. То мора да буде допуњено и не само декларативно исказаном, већ и практичном спремношћу Дамаска да после смиривања сукоба, уз помоћ Русије и других сила које желе да буду чиниоци стабилности а не хаоса, увуче у политички процес разумне сегменте сиријских побуњеничких структура. Увиђајући да не постоји могућност да у догледно време конфликт добије војно решење, Башар ел Асад, стиче се утисак искрено, нуди побуњеницима одржавање фер избора уз одговарајућу међународну контролу.

КРВАВИ РАСПЛЕТ ИЛИ ЈОШ КРВАВИЈИ ЗАПЛЕТ?

Такво решење већина побуњеника, чак и оних умерених, нахушканих од стране Запада а у нади да ће оружаним путем доћи на власт, за сада одбија. Прагматично настојећи да чува своје људске и материјалне ресурсе, официјелни Дамаск није се одлучивао за рискантну офанзивну политику великих размера срачунату на то да побуњенике присили на политичко решење. После почетног онемогућавања „либијског сценарија“ водио је, већ описани, рат на поене током кога је успео да одржи примат. Сада ће, по свему судећи, сукоб ући у нову фазу. Током предстојеће споља наметнуте кулминације сукоба (али и ту треба очекивати само интензивирање досадашњег модела ратовања, а не његово прерастање у некакве фронталне сукобе са изразито масовним ангажовањем снага), сиријска Влада има шансу да изађе као победник. У предстојећем периоду (који може да потраје и 10-12 ужасних месеци) много може да добије, као и да изгуби.

Позитивном развоју догађаја по њу (али несумњиво и Сирију) свакако би погодовала одговарајућа подршка Русије, Кине, Ирана и неких других држава. Ако развој догађаја буде такав, ситуација у Сирији се можда и примири. После озбиљног удара главом у зид, критичан део сиријских побуњеника могао би да се уразуми, и тако би био трасиран пут за политичко решење конфликта на начин који подразумева могућност сиријског народа да каже шта жели и ко треба да га води у наредним годинама. Страни бојовници не могу да наставе да воде рат већих размера без са њиховим деловањем упареног деловања значајнијег дела сиријске популације. Међутим, ако се ствари буду одвијале другачије, те сада официјелни Дамаск не успе да из следеће етапе сукоба изађе као победник, Сирији се сигурно црно пише. Присталице Асада постепено ће губити примат, те ће се на крају претворити у регионални фактор у сиријском грађанском рату, а он ће се уз проливање још много, много крви, наставити много наредних година.

Мондијалистичким распиривачима ратова то вероватно и одговара, али не и већ напаћеном сиријском народу, ма каква политичка опредељења он имао. Сирија је на раскршћу, а због боље будућности њених становника – што укључује и демократске вредности које баш они који о њима много говоре неретко најгрубље газе – за ту земљу би било добро да почне да се креће путем који јој не трасирају Вашингтон и његови европски, арапски и остали савезници. Била би срећа у несрећи ако би плима крви која тој земљи вероватно предстоји, расхладила главе релевантног дела вођства сиријских побуњеника. У противном, они који су тотално унесрећили Ирак и Авганистан, то ће учинити и са Сиријом.

РЕЗИМЕ: РАЗНИ НИВОИ НЕИЗБЕЖНОГ ПАКЛА

Званични Дамаск добио је прву („либијску“) и другу („рат на поене“) фазу сукоба. Башар ел Асад одржао се на челу државе, те је задржао контролу над већим делом њене територије, односно очувао је потенцијал да сузбија ширење побуњеничког пожара. Но, далеко је од тога да је добио рат у целини. Иако Влада има активну потпору значајних делова сиријског становништва, те је стабилизовала економски систем и располаже респектабилним ресурсима за вођење рата, односно има симпатије неких великих и регионалних сила – побуњеници разних боја уживају сувише велику спољну подршку Западних и већине арапских држава, да би могао да се изведе закључак да су њихова „кола“ већ кренула низбрдо. А и то треба рећи – немали део (пре свега сунитског) становништва Сирије има више-мање негативан однос према постојећем режиму. Све то су предуслови дуготрајног крвопролића. Само је питање у каквим оквирима ће се оно одвијати и колико ће бити интензивно.

Досадашњи начин вођења побуне комбиноване са посредном евроатлантском агресијом против легалне власти Сирије, показало се да има врло ограничене ефекте, те да неће довести до рушења садашњег председника те земље. Он и његове присталице много су жилавији него што се у Вашингтону сматрало. Стога, страни распиривачи сиријског рата – о чему говоре опсежно формирање „побуњеничких одреда“ од стране Американаца и Британаца у Јордану и одлука „Арапске лиге“ да побуњеницима буде пружена много већа и директнија помоћ – њега сада уводе у нову, много крвавију фазу. Сирија ће се ускоро суочити са неком врстом прикривене иностране (арапско-западне) копнене инвазије (бројних снага агресора маскиране у „добровољце“).

Ако актуелни председник Сирије и из тог раздобља рата изађе као победник, постоје шансе да се ситуација у земљи стабилизује, а да се садашњи сукоб већих размера локализује и сведе на ниво герилског ратовања и терористичког деловања тек најекстремнијег дела садашњег побуњеничког конгломерата. Без обзира на масовно страно мешање у виду „прикривеног“ учешћа у копненом рату, ако побуњеници и интервенционисти буду поражени (а то ће се десити и ако радикално не успеју да поремете садашњи однос снага на терену) током предстојеће фазе ескалације сукоба, реално је очекивати да ће се урушити ентузијазам код великог дела устаника, те да ће их развој догађаја стимулисати да се укључе у политички процес који им нуди Дамаск. С друге стране, успех побуњеника постепено би довео до маргинализације садашњих владајућих структура, али не и до њиховог пораза.

Присталице тренутног председника – а уз њега су безрезервно алавити и многи припадници других верских и националних мањина, као и део идеолошких следбеника из редова сунитско-арапске већине – и после губитка престонице и контроле над већим делом територије државе, несумњиво би наставиле да пружају одлучан и жесток отпор у појединим, и то не баш малим, деловима земље. Рат између њих и садашњих побуњеника од којих би неки преузели владајућу улогу (али она би несумњиво била много ограниченијег караткера него што је садашња Асадова) – не би престао. Штавише, сигурно би избио и отворени сукоб између различитих фракција већ сада несложних устаника. Значи, желим то да нагласим, и када би побуњеници освојили Дамаск и кључне делове земље, грађански рат би се наставио врло дуго и био би веома жесток.

У складу са реченим, за Сирију је једини спас трансферисање сукоба из оружане зоне у политичку, што ће бити могуће само ако побуњеници буду драстично ослабљени и деморалисани. Запад, који је сувише инвестирао у рат у Сирији, не жели његово политичко разрешење и све ће учинити да до тога не дође. Оно ће једио бити могуће ако унутрашњи механизми евроатлантске окупације Сирије буду толик растројени да и поред интензивног страног мешања може да се настави тек герилски модел побуне.

Сирија и тада неће имати мир, али и рат који ће у сваком случају још дуго тињати неће моћи више да се третира као уистину грађански. Како год било, наредних 10-12 месеци биће, вероватно, од кључног значаја за будућност блискоисточне државе којом смо се бавили. Њена судбина ће још дуго, по свему судећи, бити паклена, али и ад има „седам“ кругова. А није исто у коме од њих се налазе нека земља и њено становништво!

Извор: Фонд Слободан Јовановић

Коментариши чланак

Коментара