Норвешка је данас ретко место на свету, где можеш да се бавиш креативним уметничким радом, без страха да ли ћеш од тог посла моћи да преживиш и да издржаваш породицу, каже за „Политику” српско-норвешки композитор, професор ритмике и „импровизације у вези са балканском музиком” на конзерваторијуму у Трондхајму Јован Павловић.
Јован Павловић
Иако већ две деценије живи и ради у Норвешкој, где га је Скупштина региона Јужног Тронделага прогласила 2010. уметником године, Јован Павловић је у Београду, уз помоћ норвешке амбасаде основао удружење „Тути Србија”.
Главни циљ ове организације су семинари талентованих музичара из целог света, који се завршавају заједничким концертом.
„Сви говоримо истим језиком, па иако почињемо од нуле, постижемо јако добре вибрације”, објашњава Павловић.
Норвежани имају посебан слух за Србе и Југословене још од Другог светског рата када је у тринаест логора у Норвешкој било интернирано око четири хиљаде Југословена, међу њима 3.840 Срба. Мање од половине интернираних је успело да избегне смрт у нацистичким логорима, и то захваљујући домаћем становништву које им је достављало храну и лекове.
Добре вибрације се у мирнодопским условима настављају преко заједничких уметничких пројеката, па ће тако мајски 26. интернационални џез фестивал у Трондхајму бити у ритму српске и балканске музике. Јовану Павловићу поверен је оригиналан задатак: да на готову поп-музику једног од најпопуларнијих скандинавских бендова „Кнудсен и Лудвигсен” навуче балканско џез одело, како то са задовољством и без икаквог чуђења констатују норвешки листови, најављујући трондхајмски фестивал као велики догађај у Скандинавији и Европи. Балкански етно-џез аранжман при томе не сме да поништи препознатљивост популарних песама „Кнудсен и Лудвигсена”.
Етрнст Виго Сандбак, директор трондхајмског фестивала, такође професор на конзерваторијуму, уверен је да је баш Павловић прави уметник за овакав подухват. Затекли смо га са Јованом Павловићем у просторијама Установе културе Палилула у Београду, где је и малена канцеларија Тути Србије. Њих двојица заједно бирају неколико младих талената из Србије који ће похађати музички семинар у Трондхајму у време фестивала.
На питање како то да је Норвешка за разлику од многих других земаља спремна да толико новца одвоји за уметничке пројекте Ернст Виго Сандбак одговара како Норвежани имају срећу што им се нафтно богатство није претворило у клетву.
„Код нас свака општина, чак и на крајњем северу, мора по закону да има уметничку школу, где се од малих ногу уче музика, ликовна уметност или театар”, каже Сандбак.
Замислите како би то било, када бисмо дуге зимске ноћи, без икакве дневне светлости, проводили у тишини без уметничких вибрација.
А како то изгледа у пролеће и лето, рећи ће вам српски Норвежанин Јован Павловић:
„Прошлог јуна излазио сам са неке свирке у Трумсу (град на северу Норвешке) и било један ујутру. Напољу ме је заслепило блештаво светло. Ставио сам наочаре за сунце и отишао у хотел да спавам.
Трондхајм је јужније, али довољно северно да ће и у мају, кад почну џезерски дани, бити пуно светла за балканске вибрације.”
Извор:Политика
