НА БЛИСКОМ ИСТОКУ ТРАЈЕ „ВЕЛИКА ИГРА” У КОЈОЈ МОСКВА ИМА МНОГО БИТНИЈУ УЛОГУ НЕГО ШТО СЕ ТО РАНИЈЕ ЧИНИЛО
- Супротстављање Сједињеним Државама и њиховим европским савезницима, које је иницирао Вашингтон – реалност је не само овог тренутка, већ и, по свему судећи, далеке будућности
- Бивши шеф израелског „Натива”, Јаков Кедми, тврди да се нагли заокрет администрације САД према Ирану догодио задуго пре почетка кризе у Украјини. То још једном потврђује: догађаји у Украјини нису разлог, већ изговор за увођење санкција Русији, у складу са раније прихваћеном у Вашингтону стратегијом конфронтације
- Ирак и Сирија су де факто разбијени: Багдад и Дамаск контролишу само део својих националних територија. Остале провинције држе под контролом Курди (у обе земље), шиити Ирака, Друзи Сирије, бојовници исламисти и њихови савезници из редова сунитских племена.
- Подршка Ирана, између осталог и војна, као и испоруке руског наоружања и војне технике, дају тим земљама шансу, међутим развој ситуације, нарочито у Ираку, не може да се предвиди
Пише: Јевгениј САТАНОВСКИЈ, председник Института за Блиски Исток
Сарадња са Западом донела је Русији санкције и хладан рат. У међувремену се на Блиском Истоку наставља „Велика игра” у којој Русија има много битнију улогу него што се то раније чинило.
АВГУСТ 14. године – је узнемиравајући период.
Пре тачно 100 година почео је Први светски рат. Пет година након његовог завршетка ниједна од држава-иницијатора није остала на мапи.
За Русију је тај период двоструко узнемиравајући.
Западно од државне границе је у пуном јеку распад Украјине који прати грађански рат. Сарадња са Западом је донела санкције, и овај нови хладни рат ће да потраје.
Претња тероризма на Северном Кавказу, у Поволжју и обе престонице и даље је реална.
На дневном реду је и опасност урушавања постсовјетских република Централне Азије након извођења војске САД из Авганистана.
Русија има више него довољно разлога да се „усредсреди”. Позната изјава канцелара Горчакова стопроцентно одговара данашњој ситуацији.
У међувремену се на Блиском и Средњем Истоку наставља „Велика игра” у којој Русија игра много битнију улогу него што се то раније чинило.
Пошто је супротстављање Сједињеним Државама и њиховим европским савезницима, које је покренуто на иницијативу Вашингтона – реалност не само овог тренутка, већ и, по свему судећи, далеке будућности, има смисла да се направи анализа оног што се дешава у региону.
Ко и са ким улази у алијансе и зашто? Ко је против кога? Ко може да прети Русији у будућности?
Ко јој прети и какав одговор може да да Москва – то је тема за посебан чланак.
Ево, без сувишних детаља, широким потезима.
На председничким изборима у Турској победио је актуелни премијер те земље Реџеп Тајип Ердоган. За њега то значи још десет година на врху власти, мада парламентарна република треба да буде трансформисана у председничку.
Дозволићемо себи претпоставку да ће он одрадити овај задатак као што је неутралисао генералитет, лишивши га могућности да изврши преврат, а световну опозицију, која је 2013. дизала побуне широм земље, минимизирао. Чак и последице свог раскида са лидером исламиста Фетхулахом Гиленом, чије су присталице чиниле „пету колону” у министарствима, влади и партијским структурама.
Ердоган је амбициозни вођа, његови планови у спољној политици простирају се далеко ван граница земље. У оквирима концепције изградње Нове Отоманске империје, укључујући и Африку и Блиски и Средњи Исток.
Турска је и даље чланица НАТО-а, међутим односи Ердогана са председником Путином, без обзира на неслагања поводом Сирије, добри су, а са председником Обамом – лоши.
У току изборне кампање турски лидер је истакао да је последњи пут разговарао са шефом Беле куће 20. фебруара. То значи неутралност Анкаре у вези Крима, са могућношћу улагања у економију полуострва, одржавање статуса-кво у зони мореуза, кроз које у Црно море неће ући носачи авиона САД, као и развој сарадње са Русијом у свим правцима.
У исто време, Анкара је заинтересована да преко њене територије у Европу иду испоруке енергената, којима ЕУ покушава да надокнади руске испоруке, и у том питању се не узимају у обзир нити ће се узимати интереси Москве. То се тиче и промовисања политичког ислама: Турска је уз подршку САД ушла у алијансу са Катаром, наступајући у региону и у читавом свету у улози „спонзора” Муслиманске браће, укључујући и ХАМАС.
Ово значи супарништво са саудијско-египатском алијансом и хладни рат са Израелом.
Са друге стране, Турска је забринута због ситуације на њеним јужним границама, где су бојовници Исламске државе, чије се језгро – исламисти из бивше Исламског емирата Ирака и Леванта – налази под патронатом Дохе, стварају у окупираним провинцијама Сирије и Ирака систем налик на Авганистан из времена Талибана.
Ово компликује алијансу Турске и Катара, мада против Сирије, Израела, Египта и Саудијске Арабије они координирају своје напоре.
Последица распада Ирака је озакоњење независности Курдистана са престоницом у Ербилу, којој подршку даје Израел. САД су негативно процениле ову могућност, мада је геноцид над Курдима-Езидима и хришћанима, који су извршили исламисти Исламске државе, натерао Американце да се умешају и да подрже курдске Пешмерге својим ваздухопловним снагама.
У исто време, Анкара признаје независност Курда након распада Ирака под условом да се нафта и гас из Курдистана извозе у ЕУ преко њене територије, која у насталој ситуацији представља једину могућу маршруту. После нормализације односа ЕУ и САД са Исламском Републиком Иран, турски енергетски транзит може да буде искоришћен и у правцу Ирана у случају реанимације пројекта „Набуко”.
Иран се – подржавајући ХАМАС – супротставља Израелу, супротставља се и Саудијској Арабији, претећи њеној акваторији Персијског залива и блокирајући интересе Саудијске Арабије у Сирији, Либану и Јемену. У исто време, стабилни су односи Ирана са Оманом, Катаром и Кувајтом – за разлику од Арапске Републике Египат, са којом су односи више него прохладни.
Главни правац војних активности Ирана у овом тренутку је ситуација у Ираку, као и у Сирији и Либану: обуздавање сунитских радикала из Исламске државе, Џебхат ан-Нусра и других структура, подржавање Дамаска и Хезболаха, заштита граничног дела и светих места шиита у Самарри, Кербели и Неџефу. Све то повећава интересовање Исламске Републике Иран за добијање руског наоружања и војне технике, нарочито савремене, каква је била пружена Ираку као ургентна помоћ.
Иран је, очувавши нуклеарни програм на достигнутом нивоу без било каквих уступака на којима инсистирају „шесторица” преговарача, почео да ради на укидању економске блокаде, користећи трвења међу САД, ЕУ и РФ.
Главни циљ Ирана је да замени Русију на европском тржишту нафте и гаса, уз очување позитивне неутралности у односима са Москвом.
Бивши шеф израелског „Натива”, Јаков Кедми, истиче у вези са тим да се нагли заокрет администрације САД према Ирану догодио задуго пре почетка кризе у Украјини.
То још једном потврђује: догађаји у Украјини нису разлог, већ изговор за увођење санкција против Русије, у складу са раније прихваћеном у Вашингтону стратегијом конфронтације.
Авганистанско-пакистански правац за Русију остаје један од најпроблематичнијих.
Као што се и претпостављало, председнички избори у Авганистану продубили су раскол у земљи.
Притисак САД на локалну елиту спречио је директан сукоб у њеним редовима, међутим, повратак земље у стање, које је претходило њеној окупацији од стране западне коалиције, одмах након одласка америчких војних трупа, напросто је неизбежан.
Региони Паштунистана вратиће се под власт Талибана које подржава Пакистан.
Хазарејце ће узети под своје покровитељство Иран.
Туркмени, Узбеци и Таџици ће се бранити на својој територији.
Авганистанско-пакистанска погранична зона постаће залеђина за исламисте из земаља Средње Азије, а претња нуклеарног ширења са територије нестабилног Пакистана само ће се повећавати.
Производња дроге у Исламској Републици Авганистан остаће на површинама 200-250 хиљада хектара, залихе хероина износиће два-три обима годишње светске потрошње, правци ширења неће се мењати: Иран, Пакистан, Централноафричка Република – РФ.
Тенденција 2014. – је стварање у регионима ненасељеним Паштунима салафитских ћелија по узору на „туркменске Талибане”, чији је циљ – ширење утицаја у региону Краљевине Саудијске Арабије и торпедовање пројеката Катара, као што је цевовод ТАПИ.
Висока је претња експанзије исламиста преко Таџикистана и Киргизије (или директно) на Узбекистан и Туркменистан, а у перспективи и на Казахстан и Русију. САД, Пакистан или влада Авганистана неће томе стајати на пут.
Русији је сарадња са Западом донела санкције, нови хладни рат ће потрајати
Ирак и Сирија су де факто разбијени: Багдад и Дамаск контролишу само део својих националних територија. Остале провинције држе под контролом Курди (у обе земље), шиити Ирака, Друзи Сирије, бојовници исламисти и њихови савезници из редова сунитских племена и ирачких баасиста, међу којима се издвајају одреди Исламске државе.
Подршка од стране Ирана, између осталог и војна, као и испоруке руског наоружања и војне технике дају овим земљама шансу, међутим развој ситуације, нарочито у Ираку, не може да се предвиди.
Исламска држава учвршћује позиције, заузимајући градове на северу, а већ контролише Мосул и брану на Еуфрату.
У исто време, низ вођа сунитских племена – уз посредовање САД и Краљевине Саудијске Арабије – почиње преговоре са новоименованим премијером Ирака Хајдером ел Абадијем, што може да подстакне распад Исламске државе.
Будућност Либана зависи од тока грађанског рата у Сирији, борбе Ирана и Саудијске Арабије и тога колико ће Хезболах успети да остане по страни у војној конфронтацији са Израелом.
Најоштрија борба за утицај између Саудијске Арабије и Катара одвија се у Либији, која је престала да функционише као јединствена држава, што је де факто признао Запад. У тој борби Доха откупљује од Ријада такве салафитске вође као што је ветеран Ал Каиде Абд ел Хаким Белхаџ, а Ријад од Дохе – локалне групације Муслиманске браће.
Превела:
Марија Петрова
Извор: Факти.рс
