У Културном центру Новог Сада (Нови Сад, Католичка порта 5) у четвртак, 31. јануара 2013. године у 12 часова биће одржана расправа о борби за живот српске ћирилице. – Очекује се присуство и учешће у расправи свих који разумеју неопходност и значај ове борбе.
Крајње је време да се сви Срби (уз помоћ и оних који не мрзе Србе и њухово писмо) макар на једном питању стопостотно обједине – у борби за живот српске ћирилице.
Окупимо се сви у Културном центру Новог Сада (Нови Сад, Католичка порта 5) у четвртак, 31. јануара 2013.године у 12 сати да бисмо, поводом представљања 15 до сада објављених књига Драгољуба Збиљића, председника Скупштине „Ћирилице“, које су целовито или у важним деловима посвећене српском језику и његовом писму ћирилици које није никада било у тој мери маргинализовано, како је то данас широм подручја српскога језика, па и у самој матици Срба – Србији.
Борба за живот српске ћирилице почела је организовано оснивањем Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ 15. фебруара 2001. године. Она још није подржана у очекиваној и потребној мери ни од власти ни од стручњака за српски језик и српско писмо ни у самој Србији. Последњих дана имамо нову појаву нових удара на ћирилицу и ћириличаре, који подсећају на прави линч спровођен, нажалост успешно, према ћирилици слично ударима који су се догађали после Новосадског договора (1954) када је у Матици српској било реч о томе како да се припреми и изврши „постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом“.
То је био и налог комуниста и они су с лингвистима сербокроатистима били, преко својих подобних људи у САНУ, Матици српској, Институту за српскохрватски језик и у другим важним институцијама, спроводници те идеје о практичној сечи српске азбуке у општој употреби српског језика у Југославији и Србији. По тој замисли, ћирилица је била сасечена и сведена у стварној употреби на сасвим маргинализовано писмо у свега највише десетак процената између 1954. и 1968. године. У том времену свака предност давана је хрватском латиничком писму које Срби у Србији до 1954. године или нису користили или су га користили у сасвим ретким изузецима. Народ је преко школства и у свакодневном животу био изложен планираном и подстицаном латиничењу, па је на смишљен начин полатиничен у преко 90 одсто коришћења српског језика међу Србима.
Српско ћириличко писмо се и данас све више потискује и поред чињеница да је већинском вољом 2006. године усвојен данашњу важећи Устав Србије у коме је ћириличко писмо у првом ставу Члана 10. поново формално добило апсолутни природни суверенитет, какав има свако друго писмо у сваком другом језику целе Европе и целог света, јер два писма – писмо и параписмо – нико у Европи и свету не одређује за писање свога језика. Једини изузетак у томе представљају српски стручњаци за језик и писмо који раде у нашим најважнијим институцијама које се тим питањима баве новцем овога народа.
Српски стручњаци за језик и писмо у институцијама данас су и главни практични затирачи српског писма, јер су, противно ЧЛлану 10. Устава Србије и светској пракси, оставили и данас такво решење питања писма у језику Срба како је то било решено у (данас мртвом) српскохрватском језику. Српски правописци су и 2010. године објавили у издању Матице српске Правопис српскога језика (измењено и допуњено издање Матичиног Правописа из 1993) неуставну одредбу у којој су задржали наш светски изузетак у решењу питања писма на тај начин што су оставили равноправну (алтернативну) употребу и српске миленијумске ћирилице као традиционалног писма огромне већине Срба, али и оно писмо које је разним насилним средствима било наметнуто у време српскохрватског језика.
То наметнуто писмо оставили су под називом „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ иако је то писмо уведено у светски уникатној улози међу Србима – да би се и даље затирало српско традициопнално писмо.
Губљење ћирилице код Срба наставља се убрзано на тај начин што се српском писму, противно целој европској пракси, оставља од стручњака хрватско параписмо које и даље, сасвим непотребно, замењује српско писмо и не допушта му иначе предвиђени уставни и природни суверенитет какав за свако друго писмо постоји у свим другим појединачним језицима света.
О свему томе, а у вези с речених 15 књига Д. Збиљића о српском језику и писму, говориће главни излагачи о борби за пуни живот ћирилице у српском језику: академик Љубомир Зуковић, проф. др Милош Ковачевић, проф. Владислав Ђорђевић и аутор књига.
