Пише: Жарко Марковић
Није на дан комеморације жртвама Сребренице турска Анадолија пласирала нову лажну причу о закланим бебама које крвожедни четници убијају одмах по изласку из мајчине утробе, али су њени новинари извјестили о томе да је некадашњи командант 28. дивизије такозване Армије БиХ, или како то воле рећи праве БХ патриоте, “херој одбране” Насер Орић у четвртак био у Поточарима. У срцепарајућем краћем тексту наводи се да се Орићу испунила жеља да, по други пут од краја рата, присуствује џенази и испрати своје најближе рођаке, комшије, пријатеље и саборце који су страдали. Орић наводно није желио да се њему лично придаје много пажње, па је у Поточаре дошао тајно, како не би скретао пажњу са званичног протокола.
Ако се вратимо 18 година уназад и присетимо се извјештаја генерала тзв. Армије БиХ, Расима Делића о паду Сребренице, један детаљ привлачи пажњу, а то је дио у којем се наводи да Орић, у моментима када је било извјесно да ће наводно демилитаризована зона пасти у српске руке, није хтио или није смио да се врати из Тузле међу свој народ. Насер и још туце официра извучено је раније из Сребренице, да би се неки од њих вратили, док “херој” и “командант” није. Неповезана Орићева јавна изјава потпуно долази до изражаја кад покушава да се оправда зашто се није вратио. Све то додатно потврђује оне приче које јавност у ФБиХ превише не занимају, а тичу се никад до краја разјашњене одлуке власти тзв. РБиХ да продају тај град и становништво у њему у замјену за НАТО-интервенцију против Срба.
Или је Орић био дио тог ширег пројекта осмишљеног у Сарајеву, или се на крају рата и дефинитивно показао као обична кукавица, која је своје херојство до тада углавном исказивала водећи диверзантске упаде у српска села у Подрињу. Има ту и једног и другог, и тешко да ће његова улога бити до краја разјашњена, али ако је у четвртак заиста био у Поточарима, разлог зашто је дошао инкогнито (лат. тајно; у тајности, прим. СД) може бити само кукавичлук. Јер, мало је вјероватно да би кабадахија и нарцис какав је Орић, пропустио прилику да се уздигнуте главе прошета мешу својим ратним поданицима да скуп у Поточарима није обезбјеђивала полиција Републике Српске.
Братуначке жртве „хероја“ Насера Орића
У том грму лежи Насер. Страх од тајних и полутајних истрага које се воде против њега у правосудним институцијама Српске, јачи је од сваке самодопадности. Дакле, ако је заиста био у Поточарима, није се Орић крио због својих обожавалаца, већ због страха да не доживи судбину Ејупа Ганића или Јове Дивјака, који су хапшени на основу истрага за које нису ни знали. Вели Анадолија да је Орићу сада остала неиспуњена још само једна жеља, а то је да поведе “марш” стазама којима су се 1995. године извлачили Сребреничани. Ако сљедеће године на челу колоне буде висока особа широких рамена, са тијелом и главом до очију умотана у хиџаб, као каква исламу посвећена жена, биће то знак да се Орићу и та жеља испунила.
(Pressrs.ba – Бања Лука)
