Посмртни остаци последњег југословенског краља Петра Другог Карађорђевића стигли су у Србију, коју је пред налетом нациста напустио у априлу 1941. Објављујемо сведочења о томе како је владар са непуних 18 година провео последње дане у отаџбини на чије тло за живота никад више није крочио.
Тек што се тог крвавог 6. априла 1941. године, након првог налета немачких бомбардера, мало слегла прашина и детонације тешких бомби надјачао плач и јаук рањених и избезумљених Београђана који су безглаво некуд бежали између рушевина, почели су и бежанија и расуло и југословенске владе и младог краља Петра Другог Карађорђевића са његовом свитом. У паници, без правог плана и циља – само што даље од Београда и линија фронта, које су се вртоглавом брзином померале од граница ка унутрашњости земље.
НЕРЕД И ЗБРКА
Влада је одступала једним, краљ и његова камарила другим правцем. Седмог дана, у недељу, 13. априла, југословенска Влада без, већ одбеглих, првог потпредседника др Ивана Мачека и министра Ивана Андреса, односно у бомбардовању Београда погинулог др Фрања Куловца, одржала је на Палама, у сали Дома часних сестара, своју последњу седницу. Основни закључак је био да министри ујутро по зори отпутују са Пала у Никшић, као задњу станицу и упориште пред најездом окупатора.
Ратна престоница
Острог је, поред Бање Ковиљаче и Врњачке Бање, одмах после Првог светског рата и стварања Југославије био одређен као једна од могућих ратних престоница. По казивању Леонтија Митровића, он је већ 1923. године, у највећој тајности, од Министарства југословенске војске и морнарице добио новац да уреди и оспособи Острог за седиште Врховне команде. Радови су трајали пуне три године, али Острог никада није стављен у функцију која му је тада била намењена. Под острошке греде, истина, јесте тих априлских дана стигао млади краљ и сва дворска свита, пратња и комора, сјатило се око три стотине аутомобила и запрежних возила – једино није било Врховне команде…
Тог дана, управо док је Влада заседала на Палама, краљ Петар је приспео у Острог, одавно већ предвиђен и припремљен за могућу ратну престоницу. Андрија Копривица у својој књизи “У Острогу сачувано злато” забележио је о томе казивање тадашњег игумана острошког манастира Леонтија Митровића:
“Тринаестог априла, негдје иза подне, приспио је краљ Петар са својом љубавницом Доли Најдановић, генералом Драганом Мирковићем, управником двора, с неколико министара, ађутаната, ордонанаса и читавом булументом агената и жандарма…
– Како су се понашали?
– У прошлом свјетском рату имао сам прилике да видим много нереда и збрке, али што сам видио док је краљ овдје боравио, надмашило је све што сам досад видио.
– По чему?
– По свему! Почев од краља па до посљедњег жандарма није се знало ко је од њих вртоглавији. Из њиховог понашања и ријечи, на сваком кораку и при сваком сусрету избијала је запањујућа лакомисленост. И што је најгоре, ту се није знало ко се луђе и себичније понаша. Нико од њих није водио рачуна што се земља налази у пламену, што је газе, прљају и пљачкају фашистичке хорде…”
Патријарх није хтео да бежи
Патријарх српски Гаврило Дожић одбио је позив краља Петра Другог да са њим крене у егзил. Остао је у Острогу, где ће десетак дана касније по њега доћи специјална немачка јединица, ухапсити га и одвести у заробљеништво. Тамноваће све до краја рата, чак и у злогласним немачким логорима смрти. У “Споменици” манастира Острог је, иначе, остала записана и његова чувена молитва:
“Молим се Богу и Св. Угоднику његовом Василију Острошком и свима светитељима да Бог сачува наш мученички народ у овим тешким и љутим временима и да свевишња сила божја избави цијело човјечанство од ужасних искушења и несрећа које га толико немилосрдно притискају и упропашћују. Патријарх српски Гаврило.”
ВЕЗЕНИ ЈАСТУЦИ
Један од непосредних сведока тих бурних острошких дана био је одавно већ покојни, игуман Серафим Кашић, дугогодишњи смерни службеник овог светилишта, а потом и његов управитељ. Он је из родног Житнића код Дрниша дошао у Острог три године пре Другог светског рата као 14-годишњи дечак да учи монашку школу:
– Управитељ манастира – казивао је игуман Серафим потписнику ових редака 1986. године – тада је био изузетно популаран и код народа омиљени архимандрит Леонтије Митровић, а чувар ћивота светог Василија игуман Герасим Чечур. Једнога дана, колико се сјећам било је то 13. априла 1941, бану у Горњи манастир архимандрит Леонтије. Дође некако изјутра, озбиљан и видно узбуђен: “А, ђецо, сиви соколови, да се испразне и лијепо очисте и намјесте оне три собе у манастиру, имаћемо ноћас на конаку стидне госте”…
– Нико, наравно, не смије ни питати ко су гости. Разлетјели се ми, рибамо подове, чистимо и уређујемо. У неко доба неко на колима запрежним одоздо од Доњег манастира довезе кревете на шуште и лијепе, нове душеке и постељину. У све три собе, а оне су једна изнад друге, намјестисмо по један кревет.
Леонтије стално надзире и наређује шта и како ваља намјестити. Најљепши кревет, са оним финим месинганим узглавницама, и постељину са везеним јастуцима и чипканим чаршавима у ону средњу собу. Кад пред вече све би готово, Леонтије нас призва и окупи: “Е, сад, ђецо, идите те обуците најљепше и најновије одежде јер ће нам ноћас на конак стићи наш пресвијетли краљ. Ратни пожар нагнао сокола да спас потражи у овим гредама и овом светом храму”…
– За час сам заборавио умор и нека силна и неописива радост ме испунила и понијела до неба, а у себи сам понављао молитву: фала ти, Боже, и свети Василије Острошки, кад мене грешног раба божјега удостојисте да стиснем и цјеливам руку пресвијетлога краља нашега…
Увелико је била одмакла ноћ, карамлучна, али топла и пријатна, права прољећна, кад се доље код Доњег манастира указаше два свијетла и запутише ка Горњем манастиру: “Ево га”, узбуђено рече Леонтије и поче да нас распоређује гдје ће ко да чека. Мене остави на самим улазним вратима у предворје манастира, остале редом, а он сам уђе у ћивот…
Богородици украли драгуље
Од свега што је од пропадања и пљачке сачувао игуман Леонтије највредније су ипак три највеће хришћанске светиње које су му такође биле поверене на чување – рука светог Јована Крститеља, честица Часног крста и икона свете Богородице Филермоске – благо немерљиве вредности, које је са руског царског двора добио на дар краљ Александар Први Карађорђевићу знак захвалности за његов однос и помоћ руској белогардејској емиграцији после Октобарске револуције.
Светиње, првенствено икона Богородице Филермоске, касније су оскрнављене и опљачкане док су се налазиле у трезору црногорске полиције и ни до данас, рецимо, није утврђено ко је са ње украо најдрагоценији украс – централни сафир из ђердана.
ВЕСТ О КАПИТУЛАЦИЈИ
– Док су се она два свијетла одоздо, серпентинама уз стрму, шумовиту падину, споро приближавала, ја сам стално покушавао да замислим како ли то изгледа краљ и вјежбао како ћу му се што смјерније поклонити. Први приспје крупан човјек у униформи. Држи батеријску лампу у руци и не могу му чисто видјети лице. Прилази некако неповјерљиво, мјери ме од главе до пета и онда тихо пита: “А, где ти је отац Леонтије”? Док објашњавам да он чека поред светих мошти Светитеља, испред мене мину ситна прилика у свијетлом мантилу и са великим качкетом на глави. Мину без ријечи и наклона, а ја у чуду не успјех руку пружити ни оном другом пратиоцу са свијетлом који се уљудно поздрави и спомену Бога…
– Знао сам да је краљ млад, али ми ни у сну није било да је тако ситан и употан, а поготову не да се не умије уљудно поздравити и руку човјеку пружити…
Љубавница не може у светињу
Млађаног краља и његову пратњу у Острогу је дочекао патријарх српски Гаврило Дожић, који је, такође бежећи из Београда пред окупаторима, стигао који дан раније. По казивању игумана Леонтија, које је забележио Андрија Копривица, патријарх је оштро замерио краљу зато што је повео љубавницу и рекао му да за њу нема места под кровом ове светиње. Доли Најдановић одмах је отпраћена у Никшић, где ће сутрадан покушати да се укрца у краљев авион, али је у томе онемогућена и она се касније некако вратила у Београд.
Нестала и круна
У Острог су тих дана допремљене и огромне количине дворског и државног блага, папирног и златног новца, злата у полугама и сваковрсних других драгоцености. Највећи део тога је предат патријарху Дожићу, односно поверен на чување игуману Леонтију. Гро злата, по неким веродостојним подацима више од 10 тона, однели су Немци, а нарочито Италијани.
Игуман Леонтије и четворица његових поверљивих људи су ипак успели да сачувају дворске драгоцености (једино се не зна шта је било са краљевском круном) и око 600 килограма злата које ће пријавити властима одмах по ослобођењу земље и то ће бити прва резерва злата у новоформираној југословенској банци.
Још док је краљ са пратиоцима био у ћивоту, око манастира је загушила војска. Нас су све преселили и смјестили у конак испред манастира, чак и игумана Чечура и архимандрита Леонтија. Ујутро ми поранили на јутарњу молитву, али нас на улазу дочека стража: “Нека, прескочите јутрос звона и молитве, опростиће Бог и свети Василије, да не пробудите његову светлост краља”…
– Вратисмо се натраг у конак и не излазимо више негдје до осам-девет сати. Онда мене као најмлађег послаше да донесем воде. Изађем бојажљиво и одмах видим да нема страже на капији испред манастира. Нема ни војника нигђе около. Уђем полако унутра. Не чује се нико. Испењем се на врх прстију до прве собе – она празна. Тако и остале, зијају отворена врата, а унутра нигдје никога. На сточићу у соби у којој је спавао краљ отворена “споменица” и у њој доста невјешто, основачким рукописом написано, запамтио сам сваку ријеч: “Слава Ти и милост, Свети Василије.У овим тешким данима помози мојој јуначкој војсци и моме љубљеном народу. Петар”.
Тек много касније сазнали смо да су они, изгледа, имали радио станицу и да су обавијештени да је војска пред капитулацијом. Зато су тако на трку, криомице, отишли из Острога како би уграбили да безбједно узлете са Капиног поља код Никшића.
Десило се то 14. априла 1941. године око подне. Тог истог дана у Острог је стигао и председник Владе, генерал Душан Симовић, а министри и њихове породице хитали су колима од Пала према Никшићу, где су пристизали готово до поноћи и смештани у просторије пољопривредне школе на периферији града. Сутрадан је почела и њихова евакуација која је трајала два дана.
(Вести, онлајн)
