Сви народи на свету имају право на самоопредељење, дакле право да изаберу у којој ће држави живети, само Срби немају право да изаберу да сви живе у истој држави. Па тако, Американци су приликом распада СФРЈ рекли да народи Хрватске и БиХ имају право да сами изаберу да живе самостално и независно, да их ми у томе не смемо спречавати. А онда су Србе из Републике Српске гурнули у исту државу са Хрватима и муслиманима, у БиХ, која је у ствари мала Југославија, и говоре нам да Република Српска не сме бити самостална, под претњом употребе силе, а о сједињењу са Србијом се не сме ни говорити. Дакле прво су заговарали распад Југославије а онда су задржали „малу Југославију“ која ће им опет послужити (када им буде затребало) као окидач за распиривање нових сукоба на Балкану. Тражи се да Србија, као потписница Дејтонског споразума, буде гарант очувања Босне и Херцеговине и да не сме заговарати самосталност Републике Српске, али зато када се говори у другом смеру, да Босна и Херцеговина постане унитарна држава, онда се каже да Србија не би требала у то да се меша и да се то питање треба решити унутар БиХ. На Косову и Метохији, опет су исти говорили, да шиптари имају право да изаберу да живе самостално и независно од Србије и да оснују своју државу, али Срби са Косова и Метохије немају право да изаберу Србију као своју земљу већ их на силу гурају у руке шиптарима. Народ у Црној Гори, дубоко подељен, више од 50% се изјашњава Србима а не „Миловим црногорцима“ и више од 50% тврди да прича српским а не „црногорским језиком“, али ни ту Србија не сме да дира. Србија је изгледа најбоља када ћути, када не тражи своје и када испуњава директиве које стижу из Берлина и Вашингтона.
На делу је репресија на целокупан српски народ, а не само на државу Србију. Права која су прокламована међународним правом важе за друге народе али не и за Србе. Српски народ, осим у матичној држави – Србији, данас живи у различитим државама, у Републици Српској, Црној Гори, Србе са Косова и Метохије на силу гурају у НАТО државу у покушају. Прича о Европској унији је у Србији искоришћена као још једна врста странпутице (као што је био случај и са комунизмом), како Србија не би „лутала“ и не би тражила оно што је њено. Ако и толико прича о ЕУ буде резултирала, међународна заједница ће бити задовољна. Чињеница да је Србија једина држава на свету која је свог председника испоручила страном суду, да смо испоручили цео војни и државни врх, да је Бриселским споразумом и де јуре призната самосталност и независност Косова, и да све то није било довољно ни за добијање датума, говори да Србија, шта год да уради, неће бити довољно добра. Девизу „Европа нема алтернативу“ треба заменити са девизом „Србија нема алтернативу.“ Европска унија се може сутра распасти, дакле она је само претпоставка, једино је Србија стварна и трајна. Живела Србија!
