Београд – Синдикалне вође најављују да ће од Нове године кренути у блокаду путева, Скупштине, Владе Србије… Намера им је да прогласе генерални штрајк, да сви изађу на улице, не на дан, већ све док се поједине одредбе Нацрта закона о раду не промене. Да ли су они уопште спремни и имају ли подршку радника да паралишу престоницу, питање је.

Велики број синдикалних организација не гарантује заштиту радника. Напротив, разједињене а увелико и компромитоване синдикате, радништво и јавност виде као оне којима су у првом плану сопствене привилегије.

Национални координатор Међународне организације рада Јован Протић сматра да чињеница да постоји шест или седам синдикалних централа довољно говори о разједињености.

„За ових шест година, колико постоји Међународна организација на овим просторима, нисам видео да синдикати могу да испуне садашњи циљ, спречавање уласка Нацрта закона о раду у скупштинску процедуру“, каже он.

„Могли би, ако се уједине и то са централама запослених у јавном сектору. Социјални дијалог мора да се настави, а да се представници радника врате у радну групу. Влада „има право“ да се избори за законе и против воље синдиката, ако они немају институционалну моћ да стопирају доношење закона. Не видим шта би државу у овом тренутку спречило да то уради.“

На последњем већем синдикалном протесту учествовало је око 3.000 људи, а толики број не може реално ништа.

„Не видим да су наши синдикати спремни да организују „паралишући“ протест у ком би стала цела Србија, као што то раде синдикати у Грчкој или Француској“, истиче Протић.

„То би, мислим, једино могло да има утицаја на Владу.“

Према речима др Наде Новаковић, научног сарадника Института друштвених наука бунт синдиката није последица и израз снаге јаког синдикалног покрета, који може и хоће да штити интересе чланства и већине запослених. „Буна“ синдиката је вишемесечна, али недовољна да јавно артикулише интересе.

„Синдикати превише инсистирају на томе ко покреће измене“, каже др Новаковић.

„За „обзнану“ и усвајање таквог закона већ је обезбеђена скупштинска већина. Синдикатима је боље да држави и послодавцима не дају легитимитет, него да остану „добри социјални партнери“.“

Послодавци и њихова удружења, објашњава наша саговорница, јесу стварни „социјални партнери“ држави која предлаже закон о раду. Њихови основни интереси су слични и доминантни. Додатни „ветар у леђа“ дају им страни инвеститори, амбасадори и финансијске институције.

„То је доказ одсуства правне државе и десуверенизације Србије у области законодавства и финансијске политике“, каже проф. Новаковић.

„У односу на земље у окружењу ми имамо најслабије и разједињене синдикате. Тако да су радници постали жртве приватизације и надмоћи политичких и економских елита.“

С друге стране, синдикати су своју улогу у тренутној ситуацији усмерили само на „нападе“ на власт, првенствено на Министарство привреде и министра Слободана Радуловића. Душко Вуковић, председник Синдиката радника грађевинарства, објашњава да се министар ставља на страну послодавачке организације.

„Да није наше радничке и синдикалне кооперативности, број радника који су изгубили радна места био би много већи“, каже Вуковић.

„Министарство привреде и рада синдикате и колективно преговарање сматрају проблемом, а не делом решења. Управо министру Радуловићу су највећи трн у оку радници и синдикати.“

Нема дијалога

Тешко је рећи, сматра др Нада Новаковић, коме одговара онемогућавање јавне расправе о Закону о раду. Синдикати су на тај начин скренули пажњу на себе, али нимало нису наметнули своје интересе, док су држава и послодавци добили „алиби“ за синдикално одустајање од „социјалног дијалога“.

Запослени без 600 евра годишње

Председник Савеза самосталних синдиката Србије Љубисав Орбовић очекује повлачење измена и допуна Закона о раду из јавне расправе.

Љубисав Орбовић, Фото Танјуг

„Сваки радник применом предложених одредби остао би без 50 евра месечно у нето износу, или за око 600 евра годишње“, рекао је Орбовић.

Извор:  Новости/Ј. Ж. С.