ГРЛОМ У ЈАГОДЕ
Не може човека да не зачуди изјава премијера Дачића да је био разочаран неспремношћу Приштине да учини уступке, а све то јер на ове није вршен притисак. Па није ваљда да је требало проћи седам рунди преговора да би премијер то и сазнао. Шта, уосталом, раде те силне службе по Србији?! Која је њихова сврха?! Иду ли представници наше власти на преговоре аналитички и информативно потковани или по принципу „грлом у јагоде“.
Нажалост, изгледа да је ово друго. Јер како другачије објаснити Дачићев жал у интервјуу „Политици“ што је читав процес измештен из УН-а и предат у надлежност Европске Уније, иако је и сам седео у влади која је ту накарадну одлуку донела. Не треба заборавити да Тадићева влада, која је Србију економски опустошила и политички девастирала, не би ни била формирана без Дачићеве сагласности. Дачић је више пута током преговора описивао Рикерово присуство на преговорима у Бриселу као израз подршке косовским сепаратистима од стране њиховог моћног савезника, а да смо с друге стране ми у тим преговорима усамљени.
Господину Дачићу и његовим колегама из прошле али и садашње владе нико није могао забранити да тражи искрене и моћне савезнике. Они су то, вероватно, и чинили али на погрешној страни. Зато није у потпуности јасно шта нам Дачић жели поручити и какву врсту солидарности он сада тражи од својих бирача када је и сам учествовао и, рекло би се, пресудно утицао на креирање штетне и погрешне политике да ЕУ нема алтернативу. Та, декларисана и на сва звона обзнањена, безалтернативност нам се сада обија о главу. Она нити једног тренутка није била усмерена ка споља, односно, ка заузимању бољих позиција и извлачењу користи за Србију, већ искључиво ка унутра, односно, ка покушају да се уз помоћ контролисаних медија и војске плаћених аналитичара и тзв. интелектуалаца убеди већинска Србија у исправност и оправданост евроатлантске политике.
Тадићева политика „ЕУ нема алтернативу“ коју је Дачић омогућио преваром својих бирача на изборима 2008. године драматично је погоршала преговарачке позиције Београда и угрозила положај српског народа не само на југу Космета већ и на северу. Будући без савезника, које није тражила или их је чак и одбијала на другој страни, Србија се нашла у позицији да јој се испостављају понуде које су све лошије и штетније по њене интересе. Зато никога озбиљног и трезвеног, сем можда Дачића и његове сараднике, не чуди што нам леди Ештон не даје ни мрвице са стола које би, очито, премијер оберучке прихватио.
ЗАКОНИТОСТ КАТАСТРОФЕ
Конкретна спољна политика државе и њена савезништва су као спојени судови који су, не увек очигледно али обавезно, повезани са јачањем или опадањем духовних, много више него материјалних, водећих снага у глобалном процесу. Србија се у географском смислу налази на споју Блиског истока и Централне и Западне Европе и као таква има посебну геополитичку улогу чијег бремена се не може лако ослободити. Србија и српски народ су у правом смислу те речи место сусрета цивилизација, а сама суштина једне цивилизације је много више религиозна и морална димензија, а много мање питање технолошког напретка.
Србија са собом мора носити и у сопствену политику имплементирати и следити усуд своје географске и геополитичке реалности и смерити је традиционалним законима равнотеже снага која каже да одсуство политичке, војне и економске снаге или воље на једној провоцира силу на другој страни. То је закономерност и покретачка снага човечанства још од његовог постанка коју не могу скрити никакве неолибералне мантре за наивне о „универзалним људским вредностима“ у једнообразном свету састављеном од једнообразних јединки које ће, лишене заједничких историјских доживљаја и представа о добру и злу, бити потпуно аутономне и искључиво усмерене на материјални и технолошки напредак. 
У читању историје Србије и српског народа може се уочити једна законитост: увек када су се стицали услови за значајан материјални развој и свеукупни напредак, Србија је била излагана огромним искушењима непознатим највећем броју других малих нација, а са изузетком Русије и Руса, на чија искушења наша наликују, и свим другим народима на свету. Интересантно, што је наша вера била јача и духовна утемељеност већа, веће су биле и катастрофе које су нас погађале. Јасно је, у овом геополитичком пројекту који није започео падом Берлинског зида већ много раније, почетком прошлог века под вођством англосаксонског цивилизацијског круга, ми можемо бити материјално богатији и бројчано већи али само под цену губитка духовног и националног идентитета.
Овај геополитички пројекат освајања и утврђивања англосаксонске превласти у свету, односно, стварања евроатлантске империје праћен је не само истребљењем дела становништва као у Крајини, пљачкањем и запленом имовине других као данас на Кипру, протеривањем са земље као на Космету већ и насилним превођењем у другу веру и променом духовног и цивилизацијског кода нападнутих. Фанатични дух надмоћности и предодређености англосаксонских пуританаца носи у себи омаловажавање и окрутност према „несрећнику“, „грешнику“, слабом или „ништавном“. Зато није довољно приволети Србију да прихвати лоша решења већ је потребно при томе је и понизити. У светлу катастрофа које су нас задесиле у последњих сто година с обзиром на пресудну улогу коју је у томе имао англосаксонски и уопште западни свет, период отоманског ропства се чини, безмало, као дар са неба.
ИДЕОЛОШКЕ ЗАБЛУДЕ
Српско питање никада није било нити ће бити демократско питање. Та интелектуална заблуда српке елите с краја осамдесетих одвела нас је на пут погрешног разумевања суштине историјских промена изазваних завршетком хладног рата чија смо прва жртва били. Погрешно разумевање усмерило је огромну енергијуу погрешном правцу, у тражење демократских промена усред ратног вихора по моделу на којем се инсистирало управо у центрима који су нам наметнули санкције и, суштински, водили специјални рат против Србије и српског народа.
У пропагандним акцијама опозиције српско руководство је криминализовано, а огромна народна енергија усмеравана против сопственог режима. Православни Словени, па тако и Срби, генерално су склони да идеолошкоме дају примат над чињеничним. Међутим, чини се, никада још од Првог српског устанка па до данас интереси народа нису се тако грубо разилазили са интересима његове либералне и позападњачене елите. Ми живимо у промењљивом, турбулентном свету, али је мање-више свака етапа у историји човечанства таква.
Свет се константно и свакодневно мења. Те промене су тихе и готово неприметне. Само у појединим неправилним циклусима долази до великих ерупција и епохалних промена. Такви периоди откривају одређене стереотипе који су у сржи светских кретања. Један од тих, епохалних периода су и догађаји из деведесетих година прошлог века који откривају у себи класичне геополитичке константе. Амерички хегемон као једина суперсила израсла из краја хладног рата прионула је реорганизацији евроазијског простора. Англо-саксонско настојање је било ново али је циљ био стари: ставити под контролу Источну Европу заједно са излазом на Балтичко море на северу и на Средоземно и Црно море на југу. Остварити контролу Средоземља, тако да све обале западне Европе буду под контролом САД-а, и црноморско-каспијског региона.
У том контексту треба покорити српску енклаву на јужном, Балканском крилу смештену на месту које обезбеђује излаз меридијаном на Средоземље и где вардарско-моравска долина са Косовом пољем – једином природном равницом на Балкану – стратешки спаја западну Европу са Солуном и Егејским морем. У константе англосаксонске геополитичке стратегије спада и спречавање чвршћег повезивања на релацији Берлин – Москва стварањем слоја лимитрофа између њих. Контрола над српским простором и његово разбијање је важна коцкица у овом мозаику, а проширење НАТО-а инструмент који гарантује постојаност овако замишљене англосаксонске структуре као и задржавање Немачке у њој, у деперсонализованом облику у којем се она налази после другог светског рата.
ГЕОПОЛИТИЧКА СТВАРНОСТ
Српско питање је у пуној мери геополитичко питање због чега излаз из проблема у којима се налазимо треба тражити не у идеолошком већ искључиво у геополитичком приступу. Још током босанског рата издат је репринт издања фондације Карнеги из 1913. године „Others Balkan war“ за који је предговор написао Џорџ Кенан који истиче став да су за решење балканског проблема неопходна два услова: нова територијална прекомпозиција Балкана која ће бити јасно призната од свих страна и наметање ефикасних ограничења понашању држава у региону.
Јасно је да се ове рестрикције сувереном деловању држава региона пре свега односе на Србију и српски народ према којем је политика САД-а, уствари, мешавина англосаксонске и аустроугарске политике са јасном идеолошком тежњом да се српском народу сломи кичма. Према овој политици Србију треба трајно искључити из европског развоја. Зато се пред њу увек изнова постављају нови услови маскирани, тобоже, вишим цивилизацијским циљевима. Српска политичка и интеклектуална елита се мора ослободити идеолошке заслепљености и трезвено промислити о корацима који ће нам обезбедити бољу будућност.
Као прво, треба схватити и прихватити да нам је Америка геополитички непријатељ. То јесте непријатна чињеница која се, баш због тога, мора добро изанализирати. Америка данас није ни изблиза јака и моћна као што је то била пре десет или петнаест година. За пет или десет њена моћ неће бити ни бледа сенка данашње. Доношењу исправних политичких одлука може помоћи и праћење токова новца јер они најбоље указују где станује моћ. Она није тамо где новац долази већ супротно, тамо одакле полази, а после више векова ток новца се обрнуо и више не иде са Запада на Исток већ у супротном правцу.
Америка је презадужена и прерастегнута сила чија декадентна јавност није спремна на жртву. Европа, и Балкан у њој, више нису централна осовина америчке стратегије. Њен фокус је померен према Пацифику и радикалним променама на Блиском Истоку од којег амерички планери желе да направе сигурно залеђе за јужни евроазијски лук. Зато је мало вероватно да ће се Америка данас озбиљније бавити нама. Она то нити хоће нити може јер, једноставно, нема довољно ни снаге ни ресурса, а свесна је да ми овде бранимо све. Зато Бриселско „не“ нашег политичког врха, с муком порођено и у страху изречено, има тежину истинског историјског преокрета који ће заувек променити лице Србије или, боље речено, вратити је себи.
Видовдан
