_______________________________________
Пише: Марина Рагуш, Фонд стратешке културе
Мађарски премијер, Виктор Орбан већ је извесно време таргетиран као потенцијални непријатељ Брисела. Прекомпозиција Мађарске, као чланице ЕУ прети да покрене талас „орбанизације“ широм Старог континента. Питамо се: да ли ће Виктор славити Victoriu (богиња победе код старих Римљана) или ће га потопити бриселски плимски талас? Не само да се ово питање поставља пред нас, већ су све очи ЕУропских лобиста и архитеката упрте у дешавања у Мађарској. И не само њих: међународна заједница која се не броји више и једино на западној хемисфери, већ све озбиљније на источној, помно прати промене које се „одважио“ да проведе (како га још називају) конзервативни Први министар Мађарске. О чему се ради?
Да би се разумео Орбанов пројекат у потпуности, треба се вратити у не тако далеку мађарску прошлост и подсетити на (за тему важних) неколико чињеница: Мађарска је била међу првим источноевропским земљама која је 1988. године потписала са тадашњом Европском заједницом Уговор о трговини и сарадњи; годину дана касније ЕУропска престоница, Брисел доноси одлуку о формирању фонда PHARE (који је претходио ИПА фондовима), који је био намењен Мађарској и Пољској; 1991. године Мађарска потписује и Споразум о придруживању са ЕЗ (који је ступио на снагу 1994); шест година касније (1997) , Мађарска добија датум за отпочињање преговора о чланству које отпочиње после годину дана (1998). Преговори се завршавају 2002. године и годину дана касније (2003) Мађарска потписује и Уговор о приступању с Бриселом, и 1. маја 2004, постаје чланица ЕУ.[1] Дуго очекивано и планирано чланство у заједници европских народа уместо толико најављиваног препорода Мађарској је донело негативан салдо према свим економским параметрима. Примера ради: примењивањем економских одредби из Споразума о придруживању довело је до огромног пада прихода од царине, па је тако Мађарска годишње губила неколико стотина милиона евра, убрзо су милиони прешли у милијарде: тако је у периоду између 1995 и 2003. године Мађарска изгубила 29 милијарди евра од царинских прихода који су се сливали у буџет.[2] То је директно утицало на раст дефицита. Одатле пут је био очекиван: да би покрили буџетске „рупе“ спољнотрговинске и уопште пословне губитке настале као директна последица примене Споразума о придруживању Влада и приватни сектор почели су да се задужују: тако је од 1994. до 2005. спољни дуг Мађарске нарастао за скоро 50 милијарди долара: спољни дуг Мађарске је 1994. износио 27 милијарди долара, 2005. дуг је достигао 76 милијарди долара.[3] Међународне финансијске институције загосподариле су Мађарском; стране банке освајале су све већи проценат тржишта и буџета становништва; тржиште Мађарске полако је падало у руке страних „инвеститора“. Од Мађарске какву смо некада знали остале су само тужне приповетке на ренесансни период империјалне традиције, као и на период пре пада Берлинског зида. Стандард њених грађана када би погледали мало или мало више уназад изгледао је као давно одсањани сан доброг живота и сигурности. Мађарска је сваким даном губила део по део свог суверенитета, идентитета, поноса и достојанства.
Вековна расправа, на коју страну треба више да гледа, да ли пут запада или истока у последњој деценији прошлог века Мађарску је као земљу у којој се исток и запад почесто несретно сусрећу одвело као некад ка западу. Некад ка Бечу, данас ка Бриселу. Историчари би овај мађарски јавни дискурс назвали куруц – лабанц. Да ли пут остварења националних интереса иде ка западу или истоку овој средње-европској земљи одређивале су како спољне околности тако и унутрашња расподела снага. Да би се јасније стекла слика мађарског друштва, треба још напоменути да је куруц по својој етимологији значио побуњеника. У контексту мађарских прилика то је био националиста који се побунио против бечке доминације.[4] Насупрот овом појму је лабанц или у преводу перика, који означава лојалисту оданог Бечу. Када се овако сагледа јавни дискурс разних елита које су трасирале пут развоја Мађарске, онда је и сам увод у Орбанову причу много јаснији. Пре и после Орбанове прве Владе (1998-2002) Мађарску су водили социјалисти у савезу са либералима. Спољни дуг је растао као и задуженост па тако и овисност о међународним финансијским институцијама. Споља подржана власт бележила је пад извоза и производње, пораст дуга, незапосленост. Доласком Орбана на власт било је јасно да ће он покушати да преокрене курс и да од лоших резултата погрешне транзиције заокрене ка унутрашњој и спољној реформи која у средиште ставља човека који је презадужен и осиромашен и пољопривреду као основу производње. Уследиле су мере које су имале за циљ да опораве ову привредну грану, али се то директно супроставило интересима и „немилосрдној конкуренцији високо субвенционисаној Европској заједничкој пољопривредној политици“.[5]
Само ове две тачке Орбановог програма, биле су довољне да Брисел свим силама врати социјалисте на власт – што и чини четири године касније. Социјалисти и Алијанса либерала и формално уводе Мађарску у ЕУ. Владају наредних осам година слепо слушајући инструкције Брисела и међународних финансијских институција. Виктор Орбан одлучио је (првенствено због политички недовољно јаког капацитета) да сачека да се власт уруши, знајући да је курс којим су кренули неодржив. Убрзо по формирању Владе социјалиста и либерала, у јавност „волшебно“ бива пуштен аудио запис Ђурчањијевог говора (тадашњи премијер Мађарске) са затвореног састанка руководства социјалиста. У том говору, Ђурчањи отворено говори како су свакодневно лагали народ, али да то више не могу да раде јер „земља иде ка банкроту“.[6] Поред честих експлицитних псовки, Ђурчањи је врло јасно рекао да је лажи које су пласирали у предизборној кампањи поткрепила велика количина готовог новца у светској економији и бројни трикови који су успевали да замагле тако катастрофално стање у привреди. Његов говор који је између осталог и разоткрио мрежу створену да „поједе“ све националне вредности попут катастрофалног мобилисања елита кроз још гори систем образовања у коме те исте елите репродукују себе користећи новац пореских обвезника климакс је сажео само у једној реченици: не усуђујемо се да дотакнемо гомилу евидентираних друштвених лажи јер се бојимо политичких последица које би нас погодиле“.[7] Уследио је талас протеста који није успео да обори актуелну управу Мађарске. Спекулисало се да Фидес и Орбан стоје иза тога као и иза многих даљих акција које су имале за циљ да уруше легитимитет Владе Мађарске. То се на крају и десило. Власт која је слепо проводила бриселска упутства лагано је (од)умирала. За то време Орбан је наступао више с позиција популизма критикујући све што би власт радила – многи аналитичари спекулисали су да Фидес у ствари успешно крије (од Брисела) свој прави програм. Године 2010. на изборима Фидес је освојио 53 осто гласова, социјалисти тек 19,3. Социјалисти су мандат завршили са катастрофалним резултатима: „пад привреде био је 6,3 одсто; незапосленост је достигла 11,4 одсто“[8]. Мађарску је Орбан преузео у стању опустелог поља после најезде скакаваца. У свом премијерском експозеу, Виктор Орбан посебан акценат ставља на економију и идентитет. Свима, а посебно Бриселу било је јасно да ова стара чланица ЕУ креће својим путем изласка из ЕУ. Иако, не мање значајни закони који су говорили о прекомпозицији Мађарске од Закона о информисању којим је Орбан у ствари ставио под контролу медијски простор до промене Устава којим је такође успоставио повратак традиционалним вредностима, овде ћемо се бавити пакетом економских мера којима је Орбан протерао међународне финансијске институције и ударио у камен темељац бриселске управе тако што је најавио да Мађарска креће у опоравак сопственим снагама. Тако убрзо после доласка на власт, Фидес усваја пакет од двадесет и девет економских мера: „корпоративни порез смањен је са 19 на 10 одсто за компаније чија годишња добит не прелази 1,75 милиона евра. Тиме се заиста помаже пословање малих и средњих мађарских предузећа.“[9] Затим уведена је јединствена пореска стопа на плате од 16 одсто и постављен лимит за плате у јавном сектору, државним институцијама и Централној банци; смањен је (делимично) порез на алкохолна пића и легализована приватна производња ракије.[10] За Орбана је било врло важно, с обзиром да је одлучио да из кризе изађе сопственим средствима а не још већим задуживањем, да пронађе новце у самој Мађарској: „Да би спровео свој економски пакет Орбан је кренуо да подрива аутономију Централне банке и да је ставља под контролу своје владе. Форинта је додатно девалвирала, а онда се кренуло на највеће финансијске играче које су оптужили да профитирају у време кризе. Уведен је на рок од три године посебан кризни порез за банке и осигуравајућа друштва које је влада јавно огласила највећим кривцима за лоше економско стање у земљи. Порез за банке је прописан по стопи од 0,45 одсто њиховог укупног биланса, а за осигуравајућа друштва на 5,8 одсто од исплаћених премија. Од ових пореза се очекује око 700 милиона евра годишње“.[11] Дакле, више него јасно је било да је Орбан одлучио да Мађарску извуче из „смртоносног угриза“ Брисела и свега што Брисел у свом латентном делу јесте. То што јесте, а што није баш и најјасније грађанима осиромашене Европе, је изванредно устројена машина која „прождире“ националне суверенитете и све што уз то иде рачунајући на корумпиране локалне елите, с једне стране. С друге, Брисел кроз који се преплићу интереси великих западних земаља, има врло јасан циљ који се односи на радикално и врло агресивно смањење утицаја Руске Федерације на спољнополитичком плану. Више је него извесно да је Орбаново окретање ка Москви и највећа кост у грлу Брисела: У периоду „кипарске кризе“ Виктор Орбан је с највишим почастима дочекао директора Гаспрома Виктора Зубкова и том приликом је изјавио „ у временима као што су ова данас, ми не можемо дозволити да сва јаја ставимо у корпу запада (…) морамо инвестирати на више страна, али се и политички ангажовати“[12]. Истом приликом мађарски државни секретар за спољне и економске односе рекао је: „Русија је највећи Мађарски партнер изван граница ЕУ“.[13] Тек дан после састанка Орбана и Зубкова, Гаспром је најавио изградњу централе за производњу електричне енергије у Мађарској као и улазак у партнерство с мађарском компанијом Electricityworks. То, коначно значи и повратак Русије у само срце Европе и у срца некадашњих чланица Варшавског уговора које се ових година и дана под Бриселском окупацијом са сетом сећају сигурности које им је нудила социјална држава коју је англосаксонски и германски део света поништио у похлепној трци за профитом.
Можда је управо заокретање Будимпеште ка Москви највећи грех који Брисел бележи Орбану…још уколико се деси (а све су прилике да хоће) да Орбанов експеримент успе – орбанизација ЕУропе биће незаустављив талас који ће потопити Брисел и све оно што он јесте.
