Шта мисли просечан српски гласач, за кога треба да гласа?
Имамо ли ми слику тог просечног човека у кога сви политички лидери куну, за кога се наводно боре и желе да му буде боље. А тај господин или госпођа „просек“ ко су они у Србији? Шта имају од школе, имовине, где и како живе, колико година и деце имају, које су им културне и животне навике?
Као и на многа друга питања и на ово питање у земљи Србији нема одговора. Зашто Србија као земља са невероватном количином државних службеника, никада нема евиденцију или статистику онога што поседује, броја оваквих или онаквих грађана, усељених , исељених, него се само бави грубим проценама.
Одговор на ово питање је веома једноставан. Крије се и замагљује истина, како би остало што више простора за лажи, отимање и обмане.
Када се суди многим министрима, а то је обично у време избора, обично кажу да неке ствари нису рекли, иако су их знали. Није ли прикривање истине исто што и лаж, јер је и једно и друго срачунато да прикрије истину?
У тој атмосфери када ми и не знамо истину, како можемо да бирамо, између кога и чега.
Друго, зар сви актери на политичкој сцени нису исти већ годинама, само се ради о прекомпонованим коалицијама. Како нико нема никада потребну већину, онда се склапају најневероватније коалиције и комбинације. Резултат тих коалиција је неефикасност и нерад и тако годинама. Сваки пут нова обећања.
Ко је крив за све ово, ми који бирамо и не умемо да бирамо, или они који користе нашу беду и несрећу и веома вешто манипулишу нама.
Истина је негде на средини. Већина види да ово што је сад не ваља, али шта учинити да се промени.
Могу ли нас исти људи који су нас упропастили водити сад поново у победу? Сумњам.
Живот не чека и живимо сваки дан. Зато верујем да је једино решење јасно дефинисање циља и одређеном времену.
Схватимо политику као спорт. Спортиста који није испунио олимпијску норму не може да буде на Олимпијади, ту нема никакве протекције, или побеђујете, или не. Без жеље да идеализујем спорт, та правила се ипак колико, толико уклапају и мој поглед на фер плеј. Тако би политичар који није успео да нас запосли, среди предузећа са којима деценијама не зна шта ће,уредио судство, просвету, здравство отишао да ради нешто друго и не би се поново враћао у политику, као политички понављач.
Једноставно нема резултат за Олимпијаду.
Верујем да треба да тежимо том идеалу и да судије (ми народ) поштено суде у тој утакмици. Зато драги моји земљаци, сељаци и грађани Србије, без обзира на то ко победи на изборима захтевајмо резултат, да оно чега су се прихватили ураде.
До тада,имајмо на уму реченицу Жан Пол Сартра : „ПОЛИТИКА ЈЕ ВЕШТИНА КАКО ОД СИРОМАШНИХ УЗЕТИ ГЛАСОВЕ, А ОД БОГАТИХ ПАРЕ“!
Весна Илић, http://www.vijestio.com
