Тузла – Припаднице организације „Мајке Сребренице“, осим великих кућа које су саградиле узимајући новац на лажима о убијеним Сребреничанима, имају и приватне авионе који их возе широм свијета да лажно сведоче и шире причу о наводном геноциду у Сребреници, тврди Хаша Омеровић из Тузле.
Омеровићева је агенцији Срна изјавила да та група жена лажно представља породице погинулих у Сребреници, нагласивши да су то профитерска удружења које је основао Алија Изетбеговић и поглавар Исламске заједнице, Мустафа Церић.
„Та група жена никада се не мијења. Плаћене су да изађу на годишњицу у Поточарима, да лажно свједоче у Хагу и да се појаве пред медијима чим им кажу њихови наредбодавци из Сарајева.“ – каже Хаша Омеровић.
Омеровић је истакла да је Изетбеговић злоупотребио Сребреничане да би утврдио своју власт и победу 1990-их година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим предсједником САД, Билом Клинтоном „да се имају где окупљати и наставити манипулисати са Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА“.
Према ријечима Омеровићеве, ти људи су били цивили које су оставили ратни командант сребреничких муслимана, Насер Орић и Алија Изетбеговић да би изазвали ваздушне нападе НАТО-а на српске положаје.
Тражили су да сахраним мужа у Поточарима
„У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији ‘Мајке Сребренице’. С друге стране моје дијете нема ни стипендију, а отац је погинуо у рату у БиХ и сахрањен је у Тузли, а не у Поточарима како су тражили од мене из удружења.“ – наглашава Омеровићева.
Према њеним ријечима, срамота је и да само у Поточарима на споменицима пише „погинуо на Алаховом путу“, што је слоган муџахедина. Она додаје да „Мајке Сребренице“ и бошњачки политичари целом свијету „продају причу о геноциду у Сребреници“, што „дебело наплаћују“.
Омеровићева жали мајке које су изгубиле својих најмилије у Сребреници, јер су, како каже, остављене на милост и немилост да живе по подрумима. Новца за путовање у Шведску, Холандију, Шпанију за „Мајке Сребренице“ има, а за сиротињу нема, закључила је Омеровићева.
Ко је Хаша Омеровић?
Хаша Омеровић из Сребренице у јулу 1995. године изгубила је мужа, оца и брата. Због оштрих критика упућених на рачун представника свог народа, остала је сасвим маргинализована у ФБиХ, у мери да тамо није могла добити чак ни помоћ за сахрану свог мужа. Скромна помоћ јој је стигла из Бањалуке.
Све је почело када није дозволила да у Меморијалном центру у Поточарима буду сахрањени посмртни остаци њеног мужа Мехе, који је као цивил настрадао 12. јула 1995. године приликом покушаја пробоја из Сребренице према Тузли. Након што су јој отац и брат сахрањени у Поточарима, она је одлучила да мужа сахрани на гробљу у Тузли, пошто се уверила у разне манипулације жртвама и њиховим породицама од стране оних који су обећавали да ће их заштитити, а не препустити судбини. „Када су ми јавили да су ми нашли мужа на неком брду код Каменице, отишла сам у ИЦМП. Када сам дошла доле, један момак ми је рекао овако: ‘ Хашо, жао ми је што ћу Вам рећи, али ми морамо сачекати да Амор Машовић пошаље из Сарајева неког свог ко ће одобрити да Ви сахраните мужа у Поточарима. Не можете га сахранити у Тузли, пошто ми имамо образац који се попуњава за сахрану у Поточарима’. Ја кажем да ми је то муж и питам га: зар ја немам право да га сахраним где ја хоћу ?! Онда је избила фрка, али они мени и даље не дају да сахраним мужа где ја хоћу. Тражила сам да фотографишем кости мога мужа и када је дошао један човјек да то учини, онда су ми други рекли да ни то не може. Значи, нису ми дозволили ни да сликам кости мога мужа, да знам шта стављам у сандук. Можете ли да замислите какво је то понижење !? “, испричала је Омеровићева у интервјуу Новом Репортеру прије двије године.
Она се изборила да мужа сахрани у Тузли, али нико у ФБиХ није хтио да издвоји новац за споменик иако се огроман новац издваја за Меморијални центар у Поточарима. Помоћ јој је тада стигла из РС.
Тражила је, такође, и да са споменика њеном оцу и брату у Меморијалном центру у Поточарима буде уклоњен дио текста у којем се говори да су погинули „на Алаховом путу“, што, иначе, стоји записано на сваком надгробном споменику у овом центру.
Омеровићава каже да су “неуке жене искориштене да се направе разна сребреничка удружења која заступају данас политичаре у Сарајеву, а не породице жртава. “
С друге стране, каже он, други једва да имају од чега да живе и школују и запосле своју дјецу.
“Има дјеце којима су изгинули очеви 1995. године, а која нису уписана у матичне књиге рођених. Има дјеце која нису завршила ни основну школу, а толики новац се сливао и даље слива у Меморијални центар у Поточаре. Зашто? Само да би се све оно организовало 11. јула сваке године. Новац се даје за ‘марш мира’, клањање џеназе и тако даље. Па, погледајте иронију: кости се нађу у околини Сребренице, возе се у Тузлу, а одатле за Високо, јер морају да камионима прођу кроз Сарајево пред 11.јул да се види како то наводно они нас жале и како тугују за тим погинулим људима. То је чисти циркус, то је исмиевање мртвих људи. Неправда је што се тако чини. Неправда је и према тим убијеним људима и према нама, њиховим породицама. Има жена којима су страдала дјеца 1995. године или дјеце којима су очеви убијени , а који немају никаква примања. И сви су од њих окренули главу. А сви политичари се бусају у прса кад дође 11. јул како они помажу породицама, како ће школовати децу, како ће помоћи мајкама и све тако“, огорчена је Хаша Омеровић.
Ова жена без икаквог устезања прича и о свему другом о чему се у ФБиХ ћути када се о Сребреници говори, наводећи да у Меморијалном центру у Поточарима нису сахрањени само Бошњаци страдали у јулу 1995. године, већ и многи други, раније умрли или погинули у борбама или у међусобним окршајима. „Има још породица које јавно неће да говоре, а тихо су, о свом трошку, сахраниле своје најмилије на другим мјестима, ван Поточара. Такође, има људи који су сахрањени у Поточарима, а нису страдали 1995. године, који су били неки борци и неки команданти. Они су, дакле, сахрањени у Поточарима и направљени су им исти нишани к’о и оним људима који су страдали у јулу ‘95. Има ту и страдалих у међусобним и свакаквим другим сукобима. Ту је био најпрљавији рат, и тај рат су водили мафијаши, а нису га нормални људи водили“.
