Вијести, Мишљења

Плашимо ли се Украјине, или нас њоме плаше

Ово питање је ненадано постало централна тема последње недеље изборне кампање.

Политички стручњаци подсећају да је страх био важан адут свих избора у Србији, од 1990. године када је Милошевићева партија добила убедљиво са паролом „Са нама нема неизвесности”, до 2012. године када је владајући ДС плашио грађане повратком у мрачне деведесете јер му је то успевало на ранијим изборима. Сада су се улоге промениле, па политичку стабилност грађанима гарантује Александар Вучић, који је раније био означаван као претња европској будућности Србије, док се као „екстремисти” описују лидери Демократске странке.

Драган Стојановић

Драган Стојановић

 

Прича о Украјини у Србији почела је 23. фебруара, када је Борко Стефановић, понесен тренутком или поучен од маркетиншких стручњака, изговорио да Србији прети босански и украјински сценарио социјалног бунта ако напредњаци остану на власти. Та грудва се претворила у лавину – и сада демократе морају да се бране од оптужби за екстремизам које стижу из напредњачког табора. Стигло се дотле да Вучић у недељу каже да „екстремиста” није претерана реч за оне који говоре о украјинским сценаријима и који „хоће да спаљују зграде”, а да му Ђилас истог дана у Крагујевцу жестоко одговара: „Ти који си својевремено са Шешељем у Земуну избацивао Хрвате из стана, који си позивао да за једног Србина треба убити 100 муслимана, који већ две године организујеш линч мене и мојих најближих, ти си нашао да причаш о екстремизму”.

И тако смо се, у финишу ове кампање, подсетили на све претходне у Србији у којима су се политичке странке бориле за гласове бирача користећи као изборни адут – страх. Страх бирача од промена, од повратка у деведесете, од политичке нестабилности, од нових сукоба на Косову, од губитка посла, од замрзавања или смањења плата и пензија… Није јасно да ли лидери желе да мотивишу бираче на излазак на биралишта, или да их оставе код куће на дан гласања.

Узалуд је Борко Стефановић већ сутрадан објашњавао да није „призивао” украјински или босански сценарио, него је само изражавао бојазан да се тако нешто не догоди, те да његова Демократска странка не подржава активности које су изван демократских процеса… Зоран Бабић је одмах поентирао наводећи да Стефановић тражи крвопролиће у Србији, Небојша Стефановић је, сав згрожен, говорио да такве речи значе позив наоружаним трупама да упадају у станове политичких неистомишљеника, а Александар Вучић је и јуче у разговору са пензионерима у Земуну поручио да „они који хоће Украјину у Србији моткама, снајперима и пушкама нека иду ван Србије”.

У Српској напредној странци јуче није било лако пронаћи саговорника који би прецизно навео изјаве или поступке који су их највише узнемирили, и имена људи који су их изговорили. Јавио нам се, ипак, Зоран Бабић, наводећи да мисли на „изјаве које су дошле из ДС-а, које су потекле и од Драгана Ђиласа и од Борка Стефановића, а оне призивају различите украјинске и босанске сценарије, арапска пролећа, призивају разбијање глава, снајпере по Србији, разбијање градова, паљења, све зарад доласка на власт”. Прецизније, оно што је рекао Стефановић 23. фебруара „и сва подршка коју је добио након тога и од Драгана Ђиласа и од осталих људи, и фактички од саме политике ДС-а која се своди на екстремизам и долазак на власт по не знам коју цену”.

На примедбу да нико из ДС-а није експлицитно позивао на рушење и паљење зграда, Бабић каже: „А јесу ли у центру Кијева дељени лилихип или су пуцали снајпери? Да ли су гореле зграде у Босни или не”?

Дакле, реч је о закључцима изведеним на основу асоцијација?

„Ако неко каже и позива на екстремизам, на украјински и босански сценарио, шта је то друго него људски живот, рушење зграда, институција, државе. Подсетићу, када је СНС 2011. године, 5. фебруара и 16. априла, имао у центру Београда стотине хиљада људи који су били социјално незадовољни, иза тих митинга није остала ни разбијена флаша, ни пикавац… Зато што верујемо да промене у друштву могу да настану једино на изборима. Ево им прилика 16. марта”, каже Бабић.

А на питање да ли мисли да оваквим иступима плаше бираче, он истиче да је то класична замена теза: „Зар не мислите да их плаше они који призивају такве сценарије? Шта је требало? Да ћутимо? Наравно да не. И наравно да их је Вучић назвао правим именом – екстремисти”.

Да у политичком животу Србије екстремизам није стран, нарочито у изборним кампањама, сложиће се сви они који се сећају последњих 25 година вишестраначја, имајући у виду и начин на који је збачен режим Слободана Милошевића и све оно што је довело до паљења садашњег Дома Народне скупштине 2000. године и доласка на власт странака ДОС-а. А несумњиви екстремизам Милошевићевог режима изазивао је реакцију која се можда од неких личности не би могла очекивати. Чувена је изјава Весне Пешић на митингу Савеза за промене у Вршцу 12. августа 1999. године: „Морамо да их победимо, јер ако треба – радиће и румунски метод”.

У то време је „румунски сценарио” био омиљен међу опозиционарима. Тих дана је и Млађан Динкић изјавио за бечки „Ди пресе” да би уколико власт не одступи до зиме „бес народа могао да доведе до крвавог сценарија, слично паду комунизма у Румунији или масакру на Тргу небеског мира”.

Подсећањем на такве изјаве бранио се Томислав Николић, тада радикал, када су га после убиства Зорана Ђинђића прозивали за све оно што је говорио на његов рачун и када се разматрала могућност забране СРС-а.

„Ако бисмо забрањивали странке, гледајући шта су радили у прошлости, ДОС не би постојао… Позивали су да Милошевићеву ’мртвачку власт треба елиминисати милом, или силом’. Весна Пешић је призивала и залагала се за ’румунски сценарио’. Ненад Чанак је тражио да ’Милошевића обесе на Теразијама’”, говорио је Николић, тада заменик председника СРС-а.

Драган Радић, власник агенције за истраживање јавног мњења „Нинамедија”, каже да је сада апсолутно најгори тренутак за мерења шта грађани мисле о политичкој стабилности, јер смо „притиснути свим могућим изборним манипулацијама, свих политичких опција”. За њега су и ове приче о разним катастрофичним сценаријима, о екстремизмима и екстремистима „само алат у изборним кампањама – и ништа друго”.

И оне, наравно, утичу на понашање бирача. Број неопредељених је, истиче Радић, већи него икада. Истраживачима никада није било толико тешко да им „уђу у траг” као на овим изборима.

„Ове приче о екстремизму и екстремистима не утичу на већ опредељене, али неопредељене могу да пасивизирају. Свака излазност већа од 50 одсто не иде у корист опције која је на власти, јер је њихово бирачко тело поприлично дисциплиновано и лојално, и из њиховог угла је пожељно да људи остану код куће”, оцењује Радић.

Срђан Богосављевић, директор „Ипсос стратеџик маркетинга”, најпре указује да је стабилност нешто што људима није прво на памети, али им је важна. Нарочито када је нема, или када почне да се говори о томе, односно када се нешто дешава у окружењу. И ако поруке о томе долазе од некога коме се верује (а поверење у Вучића је знатно веће него у друге лидере), то може да утиче на опредељење неопредељених. И то тако што дефинитивно неће изаћи на изборе када је нападнут неко за кога су можда мислили да гласају. Без обзира на то због чега га нападају и да ли је то за шта га оптужују тачно или не – губи се поверење у њега. Чак и они који су били већ опредељени, могу мало да се пољуљају.

То је посебно важно у нашим околностима. Богосављевић објашњава да око 2,5 милиона бирача увек зна за кога ће да гласа, али на парламентарне изборе излази око четири милиона грађана (већ сада се „види” да ће сигурно изаћи 3,5 милиона). У Србији је присутно више од пет милиона потенцијалних гласача, што значи да има доста оних који ће се определити тек у току кампање. А најчешћи и најозбиљнији критеријуми за опредељивање нису теме, нити страначки програми (јер већина говори о истом), него – поверење. Оно се стиче на нечему што се перципира као добро урађено и онда се тој особи верује и за друге ствари.

————————————————————-

Страшење бирача

Да плашење бирача у изборној кампањи није наша специфичност, потврђује се кампањама у САД. У трци за председничку номинацију Демократске странке, Хилари Клинтон је против Обаме користила спот у коме се гледаоцима поручује: „У три ујутро док ваше дете мирно спава у свом кревету, звони један телефон у Белој кући. Нешто се дешава негде у свету. Од вашег гласа зависи ко ће одговорити на тај позив – да ли ће то бити неко ко је спреман да води земљу у опасним временима и претећем окружењу. Три ујутро је и ваше дете мирно спава. Ко желите да одговори на тај позив”?

Извор. Политика

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *