Ја као поштовалац ћирилице често се срећем са ставом наших сународника:
„Ја бих желео, али не да техника“. У Србији о изгледу рекламе, писму у књигама, и на сајтовима, одлучују штампари, дизајнери и неуки програмери који мисле да ћирилица не може на интернет због Гугла. Да ли је тако?
Није проблем „у техници“, него у људској обавештености, опредељењу и личном избору. Техника није никаква „сметња“ да рачунар, мобилни телефон… пишу било којим језиком и писмом који постоје у свету, па и српском ћирилицом.
И у време када још нису постојали „андроиди“ и „славодроиди“, ко је желео, могао је да пише ћирилицом, па и латиничном тастатуром на рачунару или телефону. Не пише „тастатура“, пише човек, корисник тастатуре. Погледајте шта сам ја сопственим радом још 2007. године постигао на скромним и јефтиним телефонима. Нису моји телефони „газде мени“, него сам ја газда њима.
– Сл. 1 = пет азбука на једном екрану: грчка, ћирилична, јеврејска, арапска, латинска.
– Сл. 2 = 17.10.2007. г. порука са мог телефона који је коштао 2.400 динара! Дакле, једноставан, скроман и јефтин.
– Сл. 3 = моја тастатура коју користим једино „из наставних разлога“, да бих је показао другима, иначе и овај ћирилични текст пишем латиничном тастатуром.
Слика 1: Пет азбука на једном екрану: грчка, ћирилична, јеврејска, арапска, латинска.
Слика 2: 17.10.2007. г. порука са мог телефона који је коштао 2.400 динара! Дакле, једноставан, скроман и јефтин.
Слика 3: моја тастатура коју користим једино „из наставних разлога“, да бих је показао другима
Извор: Жељко Филиповић, Форум Видовдана,
Поставите питање Љубиши Јовановићу – о ћирилици
