Вијести, Мишљења

Европа би морала да у свом интересу уведе санкције САД, а не против Русије

ЕВРОПСКА УНИЈА ЈЕ НАПРАВИЛА СВОЈ ИЗБОР – ПРИДРУЖИЛА СЕ АНГЛОСАКСОНСКОМ ПЛАНУ БЛОКАДЕ РУСИЈЕ

  • Сада је већ реч о правом економском рату. Рату чији је циљ да Русија буде поражена – не само на Украјинском фронту, већ и на глобалном
  • Од самог почетка оштре фазе украјинске кризе, то јест с почетка пролећа, било је јасно да су Русија и Запад ступили у најљућу борбу за контролу Украјине  
  • Та борба је попримила оштру форму још и зато што су САД протеклих година повећавале притисак на Русију, желећи да ослабе Путинову власт у земљи, али и да униште план Москве за реинтеграцију постсовјетског простора
  • Жестоки одговор Русије на амерички покушај отимања Украјине, разбеснео је САД. Оне су отворено прешле на политику блокаде и изолације Русије, Вашингтон је практички објавио рат Русији и Путину
  • Европа, која се налази у стању директне војне, идеолошке и елитистичке зависности од англосаксонаца, топовско је месо у овом рату – без обзира колико се европске елите упињу
  • Европљани још нису свесни да Русија ни под каквим притисцима неће изменити своју политику и одустати од реинтеграције постсовјетског простора и од окупљања Руског света
Пише: Петар АКОПОВ

        ПАКЕТ санкција који је ЕУ још почетком септембра одлучила да уведе Русији представља први прави и озбиљан пакет – обухватио је како енергетски (уз изузетак испорука гаса), тако и банкарски и индустријски сектор (укључујући и производе двојне намене).

        И ако се до њиховог увођења могло говорити да се Европа заиста супротставља америчком притиску, сада је реч о правом економском рату. Рат чији је циљ да Русија буде поражена – не само на Украјинском фронту, већ и на глобалном. Европа је направила свој избор – придружила се англосаксонском плану блокаде Русије.

        Одлагање увођења нових санкција ништа није значило. Било би потпуно апсурдно да су уведене одмах после потписивања минског споразума о примирју, зато је пауза од неколико дана потпуно логична. Вероватноћа да ће Европа ипак одустати од увођења санкција, практично је била једнака нули – зато што је Ангела Меркел као услов за то већ навела испуњење дванаест тачака минског споразума:

         „Желимо да видимо реалне акције. То значи да сам мировни план није довољан. Ако буде поштован, онда можемо говорити о укидању санкција. Али, желимо јасно да ставимо до знања: то што се догодило на Истоку Украјине и што ће се, надам се брзо завршити – то је кршење територијалне целовитости Украјине и сарадња Русије са такозваним сепаратистима које ми не прихватамо. Пут ка дијалогу остаје отворен. И даље ћемо водити преговоре, али се прво мора испунити дванаест тачака мировног плана“.

        Мински протокол не само што је потпуно неостварив, већ и његово поштовање у првом реду зависи од дејстава Кијева, а не Москве (без обзира што Кијев тврди управо супротно). То значи да ЕУ, ако пожели, у сваком моменту може да оптужи Русију за кршење мировног плана.

         „Амерички партнери“ увек одређују када је прави моменат – тако да је увођење санкција било само питање времена. Кроз три дана, недељу или месец, биле би донете, а за Русију и Стари свет са њима почиње ново поглавље.

        Шта то мења у тактици Кремља према Европи?

        Од самог почетка оштре фазе украјинске кризе, то јест с почетка пролећа, било је јасно да су Русија и Запад ступили у најљућу борбу за контролу Украјине. Та борба је попримила оштру форму још и зато што су САД протеклих година повећавале притисак на Русију, желећи да ослабе Путинову власт у земљи, али и да униште план Москве за реинтеграцију постсовјетског простора.

        Путин је и пре кризе у Украјини одговарао на америчке притиске тако што је убрзавао приближавање Кини као и повећањем присуства Русије у свим кључним регионима света.

        Жестоки одговор Русије на амерички покушај отимања Украјине, разбеснео је САД. Оне су отворено прешле на политику блокаде и изолације Русије, Вашингтон је практички објавио рат Русији и Путину.

        Циљ тог рата, разуме се, није само жеља да се Русија сложи са атлантизацијом Украјине, већ и да се подрије руска привреда и тиме Москва натера да одустане од реалног суверенитета и глобалне улоге. 

        Санкције у овом рату су само плотуни који уништавају руску армију и одбрану – а за САД је било принципијелно важно да у њих укључи што више кључних трговинских партнера Русије.

        Европа, која се налази у стању директне војне, идеолошке и елитистичке зависности од англосаксонаца, топовско је месо у овом рату – без обзира колико се европске елите упињу.

        Било је јасно да ће пре или касније оне морати да попусте. То што су европске елите готово пола године издржале под атлантским притиском представља прави подвиг слабих и несамосталних политичара. Јер, како је Путин са правом приметио – они чак у својој кући говоре шапатом. 

        Кремљ је од самог почетка разумео да готово да не постоје шансе да се Европа заустави и ограничи само формалним санкцијама. И, без обзира на то, он је наставио да подилази оним снагама у Европи које су покушавале да сачувају руско-европске односе.

        Смисао игре није био да се Европа било чему научи, већ да се заоштри „започети посао“ у будућности.

        Тај „посао“ ће дати плодове тек када се стање ствари унутар европске елите пренесе на самосталне и неатлантске фигуре.

        С друге стране, сурово америчко присиљавање Европе да се придружи санкцијама – има неограничен значај не само за успешно окупљање антируске коалиције, већ и за везивање ЕУ за сопствено тржиште и наставак плана реализације Трансатлантске зоне слободне трговине.

        Слабљење веза Европе и Русије – учиниће, према мишљењу Вашингтона, да европска елити пријемчивија за идеје заједничког атлантског тржишта. Ово добро разумеју и у европским престоницама – али мало тога могу да супротставе диктату глобализатора.

        Сада када је одлучила да уведе санкције, Европа је учинила историјски избор – суштински је саму себе лишила једног од најважнијих инструмената за будућу борбу – самосталности.

        Нормални односи са Русијом за Европу нису били важни само у привреди, већ и у геополитици – омогућавали су јој да се у одлучном тренутку на мање болан начин отргне из англосаксонског утицаја.

        Кидањем тих веза, Европа је запала у још већу зависност од САД, али сам вектор кретања европских нација и држава које желе да сачувају свој идентитет, неминовно ће довести до њихове побуне против атлантског погледа на свет.

        Њихова борба за ослобођење без Русије биће далеко тежа.

        Међутим, то није питање краткорочне перспективе – на Западу ће се идеја водиља почети да мења тек за неколико година, а саму брзину тог процеса тешко је прогнозирати.

        Разуме се да Русија дотад Европу више неће доживљавати као поузданог партнера. Али, засад је, за разлику од САД, неће доживљавати ни као отвореног непријатеља.

        Русија неће ставити крст на Европу (управо зато што је уверена у њену еманципацију од атлантизма) – али, пројектујући и стварајући нову геополиитичку архитектуру, Москва ће још већу пажњу поклањати Истоку и Југу.

        Како у финансијској, тако и у трговинској сфери, Русија ће напуштати европско тржиште – не само зато што Европљани не желе да са нама послују, већ и зато што ћемо се преоријентисати на друга тржишта, бринући се за властиту безбедност. А Европа ће почети да губи руско тржиште – и тако полако постајати свесна да ће њен повратак бити практички немогућ јер ће се на њима појавити азијске компаније или руски произвођачи.

        Европљани још нису свесни да Русија ни под каквим притисцима неће изменити своју политику и одустати од реинтеграције постсовјетског простора и од окупљања Руског света.

        Узгред, многи од њих већ разумеју да је Украјина само повод да се посвађају са Русијом, што уопште није мало.

Европа би морала да у свом интересу уведе санкције САД, а не против Русије

Европа би морала да у свом интересу уведе санкције САД, а не против Русије

Сада је потребно да одреде шта им је идентитет, где су им европске границе и да признају да осим њих постоји и Руски свет и земље које које га чине. И најважније: да признају да поред англосаксонске цивилизације постоји још једна посебна цивилизација са својим интересима и плановима.

Када то буде схватила, Европа ће одустати од будаласте идеје да брани прибалтичке земље од непостојеће руске војне претње.

Позабавиће се далеко актуелнијим задатком: одбраном властите цивилизације, својих народа и културе.

А да би тај задатак успешно реализовали – Европљани ће морати да уведу санције против Сједињених Држава, а не против Русије.

Превео: Горан ШИМПРАГА

Извор: Факти.рс

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *