Отац Војислав Билбија пева невероватну песму Ђуре Јакшића из 1862. године, која је написана из револта према хладноћи и уздржаности Србије према сународницима у Херцеговини и Црној Гори.
Кажемо да је невероватна, јер потуно осликава данашњу ситуацију и однос према браћи на Северу Косова…
Ову песму посвећујемо Србима са Севера Косова.
Падајте браћо
Падајте, браћо!
Падајте, браћо! Плин’те у крви!
Остав’те села, нек гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!
Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна…
Небо ће плакат’ дуго и горко,
Јер неће бити Србина…
Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи —
Та да смо браћа — ох, Боже мој!…
Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако — ох, браћо драга!
Та зар би тако презрели вас?
Презрите братства, покор и клетву!
Што небо даде, погаз’те ви!
Та није л’ грешно, није ли грозно —
Крв деце ваше гледамо ми!…
А где је помоћ, ил’ суза братска?
Ил’ »Јуриш, роде, за брата свог!«?…
У вељој беди, смрти и крви
Данас вас, саме, оставља Бог!…
Ал’ опет, грешан, грешно сам пево —
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи — кипи и чека —
Ал’ не да ђаво… ил’ не да Бог!
