СВЕТЛАНА РАЖНАТОВИЋ – ЦЕЦА
Размишљајући како да назовем овај текст, одлучио сам се за име, презиме, и надимак, оне којој ће текст бити и намењен. Многи епитети су додавани том имену, у зависности од тога да ли су јој упућивали они који је воле или не. Мафијашица, царица, српска мајка, дрогерашица, криминалка, богиња, најбоља…најгора…Али увек је била то Цеца. Хваљена и оспоравана у исти трен. Таква јој је била судбина и тако ће јој бити сигурно и даље у животу. То се дешавало увек само највећима, а Цеца је својим трајањем, својом појавом и оним што изазива када се појави у јавности, управо и била и остала највећа. Она није најпаметнија, није ни најталентованија, нити најугледнија српкиња, али је дефинитивно НАЈИНТЕРЕСАНТНИЈА. Неко то зове и харизмом.
Зашто? Рецепт постоји, и толико је очигледан, баш у њеном случају, али га не бих препоручио никоме, ко није гладан успеха, као што је Цеца. Некоме ко нема снаге да издржи блато и пљување по себи, гажење и изругивање. Да после свега тога устане и буде још светлији и чистији него што је био. Колико је нас таквих, који након само једне увреде планемо и променимо свој живот и погледе на свет, а она је истрпела не само увреду, већ и много више.
Да пишем о музици коју изводи Светлана Ражнатовић, не могу. Просто нисам музички описмењен да бих могао да вадим ситна цревца и објашњавам тоналитете и импровизације. Могу да кажем да никада нисам ни слушао Цецу. Ја сам је гледао. Њени спотови и појава су били нешто што је окренуло музичку индустрију у Србији, и учинило да та условно речено народна музика, постане доминантна код најширег сулушалачког аудиторијума, и прегази, до деведесетих година, неприкосновени рокенрол и поп.
Када сам први пут видео Цецу
„Велике“ људе сретнете неколико пута у животу, ако вам се посрећи, и ти сусрети остају убележени у памћењу, јер су нешто што је обележило неки дан, месец, годину… Тита сам срео три пута, исто као и Ђоле Балашевић. Био сам мали, али се јасно сећам тих сусрета, не толико јасно да бих као Ђоле написао о томе песму, али довољно јасно да бих знао да сам присуствовао нечему изванредном, без обзира на каснија сазнања о том „џелату и диктатору“.
Тако је и са Цецом. Сећање на први сусрет са њом уживо, остаће ми урезано у памћењу увек, јер је било нешто несвакидашње и за мене као тинејџера, више него инспиришуће.
Први пут сам за Цецу чуо у средњој школи. У оделењу са мном је био дечко који се презивао Величковић, и који се хвалио да је у сродству са Цецом. Нисам ни знао ко је то, а и овај дечко је био познат пре свега по спрдњи, него по озбиљности. Убрзо сам чуо за хит „Цветак зановетак“ и видео спот на ТВ. Девојчица која је изводила ту песму, није ми деловала као неко ко ће затрести естраду, али оно што је имала, то је био разоружавајући осмех. Да ли је био вештачки, не знам, али знам да је тим осмехом куповала и тада, а купује и сада, када више није девојчица. Све се променило, и свашта јој се догодило, али осмех је исти и није нестао.
Тих предратних година, Београд је био град који је био међу најпожељнијим за живот. Не у Југославији, већ у Европи. Продавнице су биле пуне, градила су се нова насеља, која су урбанистички и личила на нешто, сви ресторани су били дупке пуни, у Београду су наступале највеће регионалне звезде, а многи од њих су овде због посла имали и своје станове. Није било необично шетајући градом, да се сретне нека од тих „звезди“. У неком опуштеном расположењу, без икаквог обезбеђења, насмејана и спремна да поприча са „обожаваоцима“. Сећам се управо једног таквог сусрета са Лепом Бреном. Брена је била појам.
Тих година шетајући по Калимегдану, срећем и ЊУ. Цецу. Нисам знао ко је то, то јест још увек је нисам препознавао. Ишла је са неколико другарица, пењући се уз улицу Тадеуша Кошћушког, а за њом је ишло једно стотинак људи. Међу првима је било пар момака из Титове гарде. Препознавали су се, јер су носили шапке са црвеном траком около. Изашли војници у град. Могу мислити среће. Иза војника су биле неке средовечне жене, па нека дечурлија, и тако необична група није могла да остане непримећена. Застао сам и посматрао. Цеца-девојчица, окретала се, заједно са другарицама, и смејуљила. Најхрабрији од гардиста, притрчао је, и уз класичан мачо осмех обратио јој се. Нисам био поред да бих чуо разговор, али Цеца га је пољубила у образ и потписала му се на поставу шапке. Неко је у том, од пролазника рекао: „Види Цеца!“ и било ми је јасно о коме се ради, јер сам се сетио и „Цветка зановетка“ и насмејане девојчице из спота. Нисам могао да останем без осмеха, на сав тај шарениш и згоду.
Како је Цеца постала ЦЕЦА
Естрадна и „жута“ штампа, у том тренутку су заиста били ако то може да се каже, на „нивоу“. Није било као данас слика задњица, целулита, гаћица…Часопис који се на тај трачерски начин бавио народњацима, звао се „Сабор“. Омиљени спорт при уобичајеном блејању по крају, било је и обавезно чучање код трафике. Посматрање разних насловница и коментарисање. Насловнице Сабора красиле су углавном Весна Змијанац и Брена, али се ту и тамо појављивала и Цеца. То је заиста био успех, да се међу ове неприкосновене народњачке диве, угура и једна клинка, на почетку каријере.
О Цеци се писало углавном не као о певачици, већ као о некоме ко је у урбани миље улетео са двеста на сат. Дружење са опасним момцима, примећени изласци на најпознатија престоничка места и оно што је најбитније…Цеца више није била ни девојчица, нити Цветак Зановетак, већ лабуд који плени својом лепотом. Наравно осмех је био свеприсутан.
Цеца је почињала бивати не само спрдња, код оних који се сматрају урбанима, већ и мета оних који су желели да преко познате личности, буду и сами познати. Почиње серија њених љубавних трагања и бродолома, који су били део рађања легенде.
Цеца, успон и пад
Рат у бившој Југославији је многе људе начинио празнима и глувима, поготово за естрадна дешавања, али ипак Цецин боравак и афера у Швајцарској, те кулминација, браком са Арканом, нису могли бити непримећени и Цеца постаје узор и неко чије се свако појављивање у медијима (пре свега у тада популарној Максовизији) коментаришу, исто као дешавања на фронту. Брак са Арканом, од Цеце прави не само естрадну, већ и политичку тему.
На пословном плану јој иде боље него икад. Први од концерата који ће се назвати „историјским“ и спектакл какав су правиле само највеће иностране звезде. Цеца задобија епитет „богиња“.
Рађа двоје деце, а њен живот је идеалан. Такозване „спонзоруше“ постају њени клонови по изгледу, а спотови а-ла Деки Милићевић, постају синоним за квалитет и нешто што није виђено. Кичерица на квадрат, али кичерица коју тако радо гледамо.
Ко је горе, биће доле, па тако и Цецу стиже та клетва. Арканово убиство, поновни узлет у музичком јату, и понован пад након акције Сабља. Цецу се чини, остављају сви. Слике Цеце „мафијашице“ и пропаганда „жуте демократије“ одвраћају поглед нације од проблема са којима се среће постмилошевићевска Србија. Некада недодирљива и свемоћна Цеца је ухапшена. Правда је тако достижна, демократија на делу…крах мафије, Србија у Европи. Да ли смо били толико глупи или су наши жути магови били толико вешти у бајању, те је на нашу срећу, бич њиховог беса, осетила само мањина. Међу њима и ОНА.
Цеца, УШЋЕ 1 и наногица
Да Цецу ништа не може срушити, доказује и највећим концертом који је неко одржао на простору бивше Југославије. Ушће. Неки кажу, 120, а неки 150.000 душа, пева и ужива у спектаклу. Подсећа ли то на Милошевића и његово Ушће, 1987 године, чини ми се. Заправо је Цеца-Ушће, 2006. године, затварање Милошевићевог Ушћа, и отварање једног новог. Чини се ведријег.
Да не би много таласала својим успехом, нео-либерално-дрогерашко-социопатско-социјалистичка жута власт ставља је у притвор. Качи јој се такозвана наногица, и Цеца постаје опет неко ко је оспораван и прогањан. Луксуз њеног новог „затвора“ у сопственом дому, постаје мета спрдње и код оних који је воле.
Да ли је Цеца икада била крива због свега оног због чега је и осуђивана? То је нешто о чему се може говорити на правним школама, али међу народом, она је симбол. Симбол свега оног што није власт која ју је хапсила. Да ли случајно или намерно, та власт је увек у њеном случају била жута, тадићевска.
Цеца, Ушће 2. Видовдан.
Један од повода за текст о Цеци, био је и скорашњи поновни успех, вероватно највећи концерт и спектакл икада. Ушће 2. Видовдан 2013.
Да не морају сви српски Видовдани бити и поражавајући, већ и тријумфални показала је Цеца. Доказала да је на врху без обзира на све. На врху естраде, ако не на врху живота, који јој је турбулентан као и до сада.
Највеће српкиње свих времена свакако су царица Милица, кнегиња Љубица, краљица Наталија, Драга, Милева Марић, Надежда Петровић, Милена Павловић-Барили, Десанка… али то су све особе из читанки и из историје. Улгавном неке нама недодирљиве особе. Цеца ни по чему не може стати уз раме са овим особама, сем по једноме. Она је од свих њих вољенија, и од свих њих најдодирљивија.
Немати о Цеци мишљење (какво год да је) исто је као немати мишљење о сарми, пасуљу, гибаници, Косову и Метохији, Милошевићу, и свему другом што је урезано у српски менталитет и чини га аутентичним.
Да ли Цецу слушати или не, то је ствар музичког укуса, али да ли Цецу игнорисати или не, то је већ ствар српског препознавања.
Видовдан
