Рукопис о коме се само знало по наслову „Слом и васкрс Србије“ и да га је написао угледни научник и политичар Коста Стојановића (1867-1921) коначно је објављен и данас је представљен у Народној библиотеци Србије.
Књигу која говори о драматичним годинама од 1912. до 1918. приредио је Слободан Турлаков, а издавач је РТС .
О књизи и њеном аутору говорили су директор телевизије РТС-а Никола Мирков, сарадник Института за савремену историју мр Миомир Гаталовић и одговорни уредник у издаваштву РТС Драган Инђић.
Мирков је објаснио да је ова „запаљива“ књига штампана у едицији „Рара“ резервисаној за наслове који припадају нашој културној баштини. Циљ је да се на свјетло дана изнесу она документа и списи који говоре о мало познатим догађајима из наше историје, истакао је Мирков и додао да се „тако мире прошлост и садашњост, национално и грађанско“.
Гаталовић је представио аутора који је имао изузетно буран и плодоносан животни и стваралачки пут и који се као научник бавио разним областима: математиком, физиком, економијом, а као политичар био у више наврата министар.
Стојановић је умро изненада и под сумњивим околностима а међу последњим дужностима које се Стојановић прихватио, био је рад у владиној комисији која је имала задатак да утврди размјере корупције у ратним годинама.
Прерана смрт, која га је задесила на послу, 4. јануара 1921, довођена је у везу са његовим противницима који су настојали да спријече објављивање извјештаја. То је према тврдњама приређивача књиге Турлакова потврдио његов син, професор Радмило Стојановић, истакнути стручњак за санскрит, који је преминуо у 93. години.
„Може се замислити какав би урнебес изазвала Стојановићева ‘расправа’ да је којим случајем била објављена за његовог живота“, оцијенио је издавач Инђић.
Стојановић није штедио прије свега лидера српских радикала Николу Пашсић кога је приказао као опортунисту, егоисту и властољупца који је унио корупцију и у владу и у скупштину, странком владао као прави деспот и био највећи кривац за српски слом на крају 1915. године.
Према ријечима Инђића, Стојановић је сматрао великом грешком владе и врховне команде што није одмах извршен упад у Бугарску 1915.а посебно се окомио на српско повлачење кроз Црну Гору и Албанију, истичући као бољу и спасоносну варијанту – повлачење ка Солуну.
Једно поглавље Стојановић је посветио Црној Гори, односно краљу Николи, приписујући му сталну, и не много прикривену жељу да се домогне престола цијелог српства.
Краљ је, по мишљењу аутора , почео да кокетира и са Аустроугарском, са надом да ће га цар Фрања Јосиф, после пропасти Србије, признати као владара свих српских крајева.
Изненадна смрт спријечила је Стојановића да заврши ово дјело, али и у овој верзији је довољно интригантно да ће свакако привући пажњу, не само стручне јавности већ и шире читалачке публике поготово сада када се цијели свијет припрема да обиљежи 100 година од почетка „Великог рата“.
