Покушаји да се на Србију свали кривица за избијање Првог свјетског рата су „ексцеси појединаца“, али није искључено да иза њих стоје одређени политички мотиви, оцјењују српски историчари који се слажу да се Гаврило Принцип никако не може назвати терористом, а још мање поредити са Осамом бин Ладеном.
„Поистовећивање Принципа и Бин Ладена су идиотске ствари“, каже за Тањуг историчар и академик Драгољуб Живојиновић.
Коментаришући методологију да се прошлост тумачи кроз савремене концепте, попут тероризма, чиме се Принцип у појединим текстовима западноевропских историчара поистовјећује са Осамом бин Ладеном, Живојиновић каже да се то не може поредити.
„Тероризам се доскора није употребљавао у научној терминологији. Самим тим, Србија није могла да се бави било каквим тероризмом, јер није била у стању као мала земља да терорише некога“, напомиње Живојиновић.
Професор Филозофског факултета у Београду Сузана Рајић такође сматра да епитет терориста није адекватан за Принципа због атентата на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда.
„Оно што је урадио Гаврило Принцип у Сарајеву 1914. био је само један од таласа таквих дешавања који су преплавили Европу крајем 19. и почетком 20. вијека. Сви ти атентатори квалификују се као анархисти или присталице анархиста. Епитет терориста није адекватан за све починиоце, па ни за Принципа. Он је тада имао 17 година, био је гимназијалац, чак није ни имао времена да постане терориста. Он је био под утицајем анархистичких стремљења и мишљења“, сматра Рајић.
Историчар Дубравка Стојановић сматра да није реална могућност да за неколико деценија у уџбеницима историје стоји да је Принцип био терориста и да је Србија изазивач Првог свјетског рата, јер, како истиче, историја је озбиљна нука.
„То није ново тумачење. Али европске историографије су озбиљне науке и не верујем да је такво тумачење данас могуће. Сензационалистичка штампа то увек може тако да преврне, али не вјерујем да би ико озбиљан могао тако да пише“, оцијенила је Стојановић.
Крајем ЈУНА сљедеће године у Сарајеву ће бити обиљежена стогодишњица почетка Првог свјетског рата и атентата на Фердинанда, а како је најављено, тим поводом, биће одржана и међународна конференција историчара на којој ће учествовати више од 100 научника из 26 земаља свијета.
У сусрет том догађају однедавно су присутни покушаји појединих западноевропских историчара да ревидирају прошлост и да одговорност за избијање рата припишу Србији и Принципу, иако је општеприхваћено становиште да је узрок рата била тежња великих сила за новом подјелом колонија и војно-политичку превласт.
Премијер Ивица Дачић поручио је средином маја да Србија неће дозволити ревизију историје у којој би српски народ био оптужен за почетак рата.
Према мишљењу Рајићеве, пребацивање кривице на Србију за почетак Првог свјетског рата не може се узети као општеприхваћен став.
„То су само излети и екцеси појединаца. И светска наука и наша стоји на становишту чврсто научних доказа да је Први светски рат, конкретно у односу према сарајевском атентату, био само једна варница која је искоришћена у политичке сврхе, а да је рат припремљен прије тога. Сарајевски атентат уопште се није могао уклопити као основни повод за сукоб светских размера какав до тада цивилизација није познавала“, истакла је Рајић.
Она ипак напомиње да је једна од корисних посљедица оваквих покушаја што се види да јавно мњење реагује на све то што се дешава.
С њом се слаже и Стојановићева која истиче да је важно схватити да се закључци о прошлости увијек мијењају у зависности од данашњег контекста „не нужно да бисмо нешто измислили, него зато што ново време тражи ново вредновање“.
С друге стране, Живојиновић теорије да се Србија означи као кривац за почетак Великог рата види као покушај да се искриве чињенице за шта су, како сматра, мотиви искључиво политичке природе.
„Европска унија, по мом мишљењу, жели да међу својим члановима завлада мир, да се забораве неки сукоби из прошлости. Они тај успешан експеримент имају са Енглезима и Французима. Међутим, ако желите да помирите чланице ЕУ, онда морате да баците одговорност на некога – а кривци могу бити само Руси и Срби. То је циљ ове кампање“, казао је Живојиновић који је предсједник Организационог одбора за обиљежавање 100 година од почетка Првог свјетског рата.
Живојиновић наводи да се таквим писањем искривљују чињенице, неке занемарују „из простог разлога што њима истина није прва ствар“.
„Такви концепти немају више научни циљ. Циљ је да направе неку буку и галаму са одређеним намјерама. То је нешто што је вазда било у пракси, у опису прошлости“, рекао је он и додао да је посриједи „кампања“ да се за кривца прогласи Србија у којој „предњаче људи из англосаксонског свијета“.
Као једно од рјешења за спречавање ревизије прошлости Живојиновић сматра да Србија треба да поступи попут других држава у свијету, односно да објави дипломатску грађу из својих архива.
„И ми радимо сада тај посао у САНУ, односно објављујемо једну вишетомну серију – Документи о спољној политици Краљевине Југославије од 1903. до 1914“, истакао је Живојиновић.
Међутим, како је рекла Стојановић, не може се заобичхи чињеница да су у стварању релативно најсвеобухватније слике највише допринијели њемачки историчари који су писали о одговорности своје земље.
„Ту прије свега мислим на Фрица Фишера који је покренуо ‘рат међу историчарима’ током осамдесетих година, пишући о пресудној одговорности Нјемачке. За мене су то увек само професионална питања и мислим да државе не треба да се мешају. На сваком од нас и на нашој професионалној савести је да се бори за што комплесније тумачење које ће узети у обзир мноштво података који говоре о узроцима и поводима за рат“, објаснила је Стојановић.
Она је додала да, уколико држава може нешто да уради, да би јој било најпаметније да плати превод књиге Андреја Митровића „Продор на Балкан: Србија у плановима Аустро-Угарске и Нјемачке 1908-1918“.
С њом се сложила и Рајић указавши на чињеницу да је српска историографија и прије 30 година дала изузетно драгоцјена достигнућа када су у питању узроци и поводи Првог свјетског рата, и да јој се одмах прикључила њемачка историографија.
Ипак, како је закључила Стојановић, нема објективне историје и посао историчара јесте посматрање и тумачење чињеница из различитих углова.
„Они увек то раде. То је наш посао. нема објективне историје и не треба да је буде. Остаје само чињеница да је Фердинанд убијен у Сарајеву 28. јуна, а коме је то шта донијело је ствар различитих процјена и различитих виђења. За некога је то ослобођење, за неког губитак слободе. Тако је увек, и тога треба бити свестан“, закључила је Стојановић.
