Босански тефтердар Невесињац Реџепашић писао је у Дубровнику протестни акт због званичног акта Дубровачке републике упућеног високој инстанци у Босни „србском јазијом“, казујући да су Дубровчани њему, тефтердару, тако писали, да не било мане, али на тако високе власти ваља да пишу турским словима. Његово писмо којим упозорава Републику на прекршај исписано је чистом, сигурном и готово Вуковом ћирилицом.

У 17. вијеку у којем је из Новога ка Дубровнику одаслато на стотине исцрпних извјештаја који су исписани од стране Миха Кувељића, житеља Топле и ћириличног писара у новској канцеларији (Ϯ1676) Михо је као Дубровчанин и католик у више наврата писмо којим се и сам служио, а своје извјештаје састављао искључиво ћирилицом, ово писмо назвао српским (Г. Комар, Ћирилична документа дубровачког архива…, треће изд. 2012).С тим у вези треба истаћи неколико ствари. У десетинама јако опширних извјешатаја посланих дубровачкој влади у вријеме појаве куге у Новоме, а то бјеше током 1647. и 1648. године, он је саставио своје најисцрпније слике стања и прилика у региону, чак дотичући бројна мјеста широм империје, укључујући саму престоницу. Његови извјештаји су често и савјетодавног карактера, а свакако аналитични и провјерено фактографски. Управо у овим писмима током епидемије куге, он помиње сва новска села укључујући и она која су нестала. Све су то јако драгоцјена писма за изучаваоце новске старине. На много, много мјеста овај дубровачки конфидент означава куће у којима се појавила куга и казује њен резултат. Скоро никада он није именовао домаћина српског народносног одређења чију је кућу погодила куга. Али јесте врло детаљно све турске куће и домаћине казујући у којем селу станују. Ево због чега.Овакав став дубровачког извјештача долази из социјално-политичке матрице Дубровачке републике која на пук, свакако и сопствени пук, гледа као на ништавну чињеницу, па томе пуку нижега сталежа током дугих периода историје Републике не допушта нити чврсту градњу кућа у којима станује. Михо Кувељић само из тог разлога не именује српске житеље нахије Драчевице (Новога), али свугдје гдје означава погођену кућу, нотира рашанског (српског) житеља. Он је безимен, али спада у категорију и одредницу „Србин“. Када је, међутим, језик и писмо у питању, овај дубровачки католик је сасвим јасан и он га именује као српски, не казује ни „рашански“, као што „рашанским“ означава српске православне попове у нахији Драчевици које омета да откупе један велики литијни крст. И за босанског тефтердара и за дубровачког конфидента језик и писмо којима и сами пишу и којима у њихово вријеме сви пишу је српски. Он не каже ни ћирилица ни „босаница“. Ево другог разлога што ово подвлачим.

Ни једнога часа не спорим да је ћирилица универзално писмо Балкана. Њоме су се служили сви. Турски достојанственици у Новоме у вријеме Кувељића нису ни знали неко друго писмо. У мојим збиркама докумената могу се наћи писма далматинских католика која почињу ријечима „Језус и Марија!“ Ћирилица је домаће, кућно балканско писмо које Срби износе из дубине босанског континента и на далматинску обалу и отоке када крене огромни збјег пред султаном Фатихом и дословно га тај збјег чува кроз вјекове као што чува крсно име. На територији Дубровачке републике постојали су и од Дубровчана су објављивани тестаменти њених поданика исписани код куће ћирилицом. Међу најстаријим таквим тестаментима су они настали у последњој деценији 14. вијека. Дубровачка канцеларија их је преводила и тако преведене стављала у књиге тестамената. Није било никаквих тешкоћа да изворне ћириличне тестаменте у своје државне књиге угради и као ћириличне изворнике, али то се чинило када су у питању извањци. Хајде да поменемо херцега Стефана или Јелену Сандаљеву или најправославнијег госта Радина Бутковића, или од новијих, трговца Јова Дукина Витковића из 1707. године.У давна времена писмо ових докумената означавано је као српско писмо. Онако како то чини Михо Кувељић. Није, дакле, ни једнога часа спорно да је ћирилица универзално балканско писмо како то сада хоће да се досјети хрватска политичка олигархија, али спорно је избјегавање да се одреде њезина исходишта. У тој тачки обавезно долазимо до неслагања. Спорно је звиждање ријечима „руку помирења“ хрватског предсједника господина Јосиповића након тако кратког времена које је протекло од трагедије 1941-1945. године. Хрватски пук у Вуковару одбија државни пројекат „хрватске ћирилице“ као кужан и српски. Ћирилична писма Дубровачке републике су уредна и писмена. Ћирилична писма османских достојанственика су различитог нивоа писмености и она у једном респективном броју спадају у категорију нечитљивих, тешких за тумачења. Али та су писма увијек ћирилична.

Државна акта из Цариграда у доба запосједања Балкана јако наликују српским државним хартијама из немањићког периода. Ено их прегршт у Дубровнику. Ни Османска империја у њеним врло многоструким и различитим државно-политичким приступима и интересима у овоме дијелу Европе, ни мали, окретни и обавјештени Дубровник, нису у српскоме писму видјели опасност по своје државне инетерсе и своју државну перспективу. А тек Млетачка република. Под окриљем Млетачке републике формиране су српске општине у Боки, од Паштровске до Топаљске (1423-1718) и у том дугачком периоду није забиљежен ни један једини акт непријатељства према имену језика овдашњих српских општина и њиховом писму које је било једино службено писмо приморских општина.

Оно гради огромни Архив у који настојимо проникнути. Топаљски (новски) Срби су своју општинску администрацију и све службене дописе Сенату и регионалним представницима власти писали ћирилицом, каткада преводили путем млетачких преводилаца Фонтана, скупо плаћајући услуге превођења, чувајући писмо као знак и обиљежје народа, а данас представници српског народа у црногорском парламенту и даље сједе у парламенту и расправљају о државном буџету. Стара часна Црна Гора и акта њезиних Зборова, меморандуми млетачком Сенату и провидурима, молбе за помоћ у критичним тренуцима историје ове земље, све је то, то што јесте народно и државно – ћирилично и српско.

Меморандуми црногорских Зборова и депутација на млетачком сенату сви су писани у обрасцу који подржава главна акта српског народа у Боки, то јест цјелини народа, а то се најбоље очитује у главним промеморијама Срба у вријеме сеобе под патријархом Арсенијем ИИИ Чарнојевићем. О писму да и не говоримо. Оно је увијек искључиво ћирилично и хајде да сада упитам етничке Црногорце који прегнуше за дијељењима: Са краја Црмнице до краја Катунске нахије, прије само сто година, прије педесет година, јуче, да не идемо дубље до времена када се силазило на млетачке пазаре у Боки, да смо питали Црногорца да каже којим писмом пише? Што би одговорио? Сигурно не би рекао да пише ћирилицом. Такав би одговор свакако пружио школовани дубровачки фратар. Црногорац би рекао би да пише српским писмом, да пише српски. Као Михо Кувељић или босански тефтердар Реџепашић. То су неумитне чињенице. Ни једној великој европској, дакле свијетској сили, није сметала ћирилица нити име језика, јер јој није сметао српски народ. Све то може сметати маломе и неугледноме.

Никада и нигдје политички режим Црне Горе није демонстрирао механизам директног наслањања на идеолошки покрет југословенских комуниста него је то у случају укидања имена сопственог језика. Није, дакле, та веза очитована само обиљежавањем датума црногорске револуције кренуте највећим оцем од свих очева Јосипом Брозом, него управо дубинским захватима у традицију и меморију Црногораца. Није 13. јул у Црној Гори само израз противљења фашизму и сврставања у ред антифашистичке коалиције, за Бога милога, како то политика ове земље до дана данашњега жели представити свијету и сопственом народу, већ и много више и много другачије. Поред осталог укидањем имена језика, јер име језика је име народа. То је проблем. Поред осталог, 13. јул је рушење и разорење гробнице црногорског митрополита Петра II Петровића Његоша јер све његово је српско и у томе дјелу, 13. јул је стао уз аустроугарску солдатију која разара ловћенску капелу. Уз једину историјску европску дубоко антиевропску династију и државну творевину. Како другачије? (Лично, ако би требало тражити, а требало би, разлоге за канонизацију владике Рада, изнио бих мишљење да ти разлози леже у његовом посмртном страдању).

Млетачка република се као држава никада није повела за геслом „Еxтра романум еxцелсиам нон ест салус“, изузев што су поједини провидури, склони католичком прозелитизму, доприносили акцијама римских бискупа у провинцији. И Црна Гора, па и Србија, да су њезине политичке номеклатуре дорасле и демократске, а није дорасла ни једна, могле су у великим тековинама стварних историјских процеса састављања и толеранције налазити узоре своме политичком дјелу и надграђивати своје политичке и културне традиције препознавањем заједничког медитеранског и европског наслијеђа које најпотпуније илуструју крупне државне творевине попут Млетачке републике.

Али то није поглед у једноме смјеру. То је превасходно поглед унутра, у нутрину сопствене народне меморије и традиције која се показивала достојном уградње у крупна историјска медитеранска клупка народа. То што ми у Србији и Црној Гори нећемо тамо да припадамо (нећемо ни у Новоме), да се структурно повезујемо, подјећамо, уграђујемо, то је наш проблем. За то свијет није крив.

Извор: ИН4С