Трочлана породица Ђурић у Лозишту, у општини Звечан, Нову годину дочекује празне трпезе. Отац Иван и мајка Достана, немају чиме да обрадују свог четворогодшњег Младена. Немаштина је малишану отела чак и комад меса са тањира.
Зидове кућерка у коме живе, одавно је прогризла влага, у коју се упила чађ од шпорета на дрва, са којим се годинама муче, да огреје собу у којој се и једе и спава. Зато Достана Младену сваки дан облачи скоро све ствари које има, не би ли остао здрав када напољу, а и унутра уједа мраз.
За разлику од наглежних институција, комшије нису заборавиле Ђуриће. Од њих понекад добије гардеробу, а стигао је пакетић пун слаткиша. Када га је угледао Младен је скакао од среће. Његовој срећи није било краја када је у рукама држао чоколаду.
У кући влаге има, али воде нема. Нема ни купатила. Достана је неки дан, док је било снега топила грудве да скува маленом Младену чај, и да опере веш. Опет напољу, на хладноћи. У кући нема ни пристојног кревета, ни стола. Нема ни тепиха.
Младен је здраво дете, али већину времена плаче. Нервозан је када је гладан.
“Скоро ми је дошло да се обесим, када дете нема шта да ми једе. А, ја трпим, слабо једем и опет немам шта да му дам. Да полудимо када нема хране. Ево, Нова година је, а немам парче меса да му дам сину да поједе,” прича 40- годишња Достана, бесна на себе што не може ништа да промени.
Отац, 38-годишњи Иван је радио код приватника, али ни после седам месеци није примио плату. Па, све што могу да расподеле је управо 2.500 динара дечијег додатка.
“Осим тога не добијамо ништа. Нити Црвеног крста, нити било шта. Муж сада не ради јер је повређен, и тако смо осуђени. Нико из општине није дошао да нас пита да ли имамо нешто да поједемо. Када добијемо то мало пара, купимо нешто за јело. Али, шта је то? Колико дана можемо са тим да једемо”, додаје Достана.
Кућу им је прича мајка пре пет година саградио Центар за социјални рад у Звечану.
“Јесу је саградили, али је требало да се кућа намести, да се направи купатило. Ишла сам два пута код њих, али су они долазили да вичу на мене јер сам ишла да се жалим. Није њих брига за нас.
“Мука је за храну. Бар када би за Божић нешто имали”… поновила је Достана неколико пута.
