Пред почетак школске 2011/2012 године министарство просвјете Црне Горе, уз подршку утицајних појединаца такође из режима, руководећи се дукљанском идеологијом, покренуло је злочиначки подухват угрожавања људских права српске језичке заједнице у области школства.
На удару се прије свега нашао српски језик који је матерњи језик највеће језичке заједнице у Црној Гори. Одлучено је да се српски језик књижевног стандарда избаци из школа а да се школовање обавља на његовом сурогату названом црногорски језик. У систем мјера које су предузете у заједничком циљу угрожавања људских права српске језичке заједнице, осим избацивања српског језика књижевног стандарда из школа спадају и прекрајање наставног програма историје ради скривања историјски утврђеног српског идентитета у Црној Гори а и избацивање свих већих српских писаца из наставног плана за наставу из матерњег језика. Овај систем мјера од његових критичара са правом је добио име Школокауст.
Европска унија, претендент на титулу непогрешивог високосензитивног заштитника људских права овим поводом није имала ни најмању реакцију. Међутим, пошто је у процесу придруживања Црна Гора дошла до фазе у којој је требало усвојити законе, који су били услов за наставак интеграција, а који се нису могли усвојити без двотрећинске већине, опозицији се отворио простор да узврати и да услови доношење поменутих закона заштитом људских права српске језичке заједнице.Народу је могућност која се отворила парламентарној опозицији била очигледна и опозиција је кренула у том смјеру. Европска унија је у оваквој ситуацији послала црногорски режим на преговоре са опозицијом. По упутству ЕУ, крајем августа 2011. год. приступило се преговорима режима и парламентарне опозиције. Парламентарна опозиција се пред почетак преговора и у самом њиховом току, пред јавношћу представљала као заступник интереса српске језичке заједнице. Међутим, парламентарна опозиција је са ове пред јавношћу представљене позиције у току преговора прешла на одбрану мултијезичких и мултикултурних школских одјељења. Интерес српске језичке заједнице је у ствари формирање одјељења српске језичке заједнице и свих језичких заједница појединачно. То би требао да буде интерес и свих осталих језичких заједница, међутим пошто ту има одсуства неке аутентичне садржајније национане и језичке културе, представници интереса неких језичких заједница, прије свега црногорске,нису били заинтересовани за могућност формирања одјељења сваке језичке заједнице појединачно. Чак су гледали да остварење тога, ако икако могу, онемогуће. Као резултат ових преговора 8. Септембра 2011. год. настао је по злу чувени, „Договор о језику“.
Тај чувени договор у црногорским медијима је представљен као мудро рјешење са кога ће се непрестано преливати благотворни утицаји на грађанство Црне Горе. У ствари ради се о договору чији је резултат био никакав. Договорне стране су избјегле једини преостали излаз из настале ситуације који је школству Црне Горе на располагању оставио сада важећи устав са својим нормама, а то је формирање школских одјељења сваке језичке заједнице појединачно. Умјесто да се искористи овај излаз, као „рјешење“ понуђено је да одјељења у школама буду мултијезичка, при чему би име предмета из којег би дјеца учила матерњи језик и књижевност било: „црногорски – српски, босански, хрватски језик и књижевност“.
Међу онима који су се показли као најкомпетентнији да процијењују промјене које се врше у школству Црне Горе, па и да оцјене адекватност имена наставног програма за матерњи језик је и никшићки професор Веселин Матовић. Ево како је професор Матовић прокоментарисао име наставног програма и идеју да се настава из матерњег језика изводи истовремено на четири језика, што је тадашњи премијер Лукшић, као заступник једне преговарачке стране представио као резултат договора. Дакле, професор Матовић каже: „Потпуно лингвистички неутемељен и семантички ( значењски ) бесмислен“, како рече проф. М. Ковачевић, назив који је том приликом усвојен, не може бити име наставног предмета, нити као такав полазиште за израду наставног програма, као будућег интегративног фактора у нашем образовном систему. О могућности да се реализује наставни програм за тако замишљени наставни предмет он је рекао да тај наставни програм никад неће и не може бити реализован те да је идеја о заједничком наставном програму за четири језика тј.четири књижевности бесмислена.
Да ли је могуће да представници опозиције нису знали да је договорено нешто што се не може спровести у пракси, или су били свјесни тога али им је „Договор о језику“ послужио само као изговор за апстинирање од коришћења могућности да се интереси српске језичке заједнице заштите на адекватан начин, формирањем школских одјељења српске језичке заједнице? У међувремену док то питање остаје отворено „ Договор о језику“ пропао је наочиглед јавности Црне Горе. Уставни суд Црне Горе, прије неколико дана, прогласио је неуставним измјене Закона о образовању, које је Скупштина усвојила на основу „Договора о језику“, које су 2011. године потписали тадашњи премијер Игор Лукшић и лидери опозиције, преноси „Дан“. Уставни суд је такву одлуку донио поступајући према иницијативи Матице црногорске.
Овом пресудом Уставног суда српски језик се, у сусрет новој школској години, практично избацује из школа у Црној Гори.
Матица црногорска је у јануару прошле године Уставном суду поднијела иницијативу за оцјену уставности одредаба Закона о образовању који се односе на употебу службеног језика.(1)
Како наводи „Дан“, пресуда Уставног суда је требала бити објављена на сајту ове установе, али се то још није догодило, јер је сајт јуче током дана био блокиран тако да је текст пресуде непознат.
Сајт Уставног суда блокиран је и јутрос, а у „Дану“ истичу да постоји основана сумња да је у питању покушај да пресуда остане тајна до изгласавања уставних промјена у дијелу правосуђа. Уставне промјене из области правосуђа су још једна област у којој није сигурна двотрећинска већина режиму, која му је потребна да би испунио услове за даљи наставак ЕУ интеграција.
Ситуација је поново јасна, нема више „Договора о језику“ који се могао користити као димна завјеса за скривање незаинтересованости да се залаже за заштиту интереса српске језичке заједнице. Могућност заштите интереса српске језичке заједнице још постоји. Једно искрено залагање парламентарне опозиције, која претендује да се представи као заштитник интереса српске језичке заједнице, за формирање школских одјељења српске језичке заједнице несумњиво би донијело резултате. Право на формирање оваквих одјељења спада у корпус неотуђивих људских права. Европска унија и црногорски режим не би могли навести ни један оправдан разлог за онемогућавање таквог остварења интереса српске језичке заједнице. Највише изгледа да онемогуће остварење интереса српске језичке заједнице, њени противници имају у ситуацији у којој би се парламентарне опозиционе странке, које се представљају као заштитнице интереса српске језичке заједнице, показале као оруђе у рукама оних који хоће да угрожавају те интересе. Вријеме да се представници парламентарних опозиционих странака покажу ко су, није неограничено.
Видовдан
лепо народ каже: докон поп и јарад крсти. Тако и острашћени Црногорци који по сваку цену желе да учине немогуће – да покидају све везе два народа, српског и црногорског, два народа истог спорског порекла – измишљају црногорски језик правдајући да је немогуће да се у Црној Гори говори спрски. Њима ништа не значи ни кад им се аргуметовано каже да рецимо 80 милиона Бразилаца говори португалски ,или у Аргентини шпански…. у бившим холандским колонијама и данас говоре холандски..Сав културан свет који се разуме у лингвистику се смеје и чуди зашто се на овим просторима измишљају језици: црногорски, хрватски, бошњачки кад сви имају исти корен и скоро 99% исте речи. Можда ће једнога дана неке нове генерације неоптерећене прошлошћу схватити да су то обичне глупости. Можда.