У јесен, када задувају први ветрови, и време постане хладније, у Србији почиње један посебан временски период. Ако се тих дана неки странац нађе у нашој земљи, а да при томе не познаје традицију и обичаје, вероватно ће помислити да је се спрема ванредно стање, несташица хране или да је, не дај Боже, на помолу рат. Како другачије објаснити гужве у продавницама и лавине људи које се крећу ка пијацама или иду са њих носећи огромне количине намирница, све то уз скоро завереничко пропитивање „Како иде?“ и „Да ли је све спремно?“
Ипак, за овакво „необично“ понашање у Србији постоји сасвим нормално објашњење – Стигло је време слава, а то је нешто што може да се види само у овим крајевима!
Обичај прослављања заштитника куће под називом слава или крсно име – крсна слава, а раније и памјат светом, обликован је у српској средњовековној држави. Његову данашњу форму, осим већинског српског становништва, практикују и припадници неких мањинских заједница – каже за Дневно.рс Марко Стојановић, члан номинационог тима за упис Породичне славе на УНЕСКО репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.
Слични обичаји се срећу у Македонији, Црној Гори, деловима Бугарске, код католика у Боки Которској, јужној Херцеговини, Далмацији и Босанском Грахову, чак и код неких Албанаца католика. Међу Словенима, слава се најбоље одржала код Срба. Најстарији помен славе у нашим крајевима како наводе неки извори, потиче из 1018. године!
Највише присталица има веровање да је слава христијанизовани облик старог словенског празника посвећеног митском претку породице или породичним прецима уопште. Славити славу значи одржавати везу са прецима и пореклом. Ипак, данашњи слава је и више од тога.
– Обред прослављања славе се састоји од претхришћанских, христијанизованих и хришћанских елемената, који се сједињавају са гозбом, друштвеним ритуалом узајамног гостопримства, што заједно учвршћује религијски и национални идентитет, уз подржавање културне разноликости – објашњава магистар Стојановић.
Веома је распрострањено и веровање да прослављањем славе Срби одају пошту свецу који је заменио претходног паганског бога-заштитника.
Наиме, како је после примања хришћанства постало јасно да је немогуће искоренити паганске, народне обичаје, српски архиепископ Сава је у 13. веку упутио свештенство да, уместо прогона, паганској традицији дају хришћанска обележја.
Данашњу форму слава коначно је уобличио митрополит Србије Михаило 1862. године. Поред породичне славе, постоје и црквене, градске, племенске, па чак и страначке или занатлијске славе. Београд тако слави Спасовдан, Нови Сад Ђурђиц, а Ниш Светог цара Константина и царицу Јелену.
Више од религије: Овај српски обичај је највећи симбол заједништва и идентитета
Слава је постала симбол заједништва и идентитета. Позивањем и учешћем родбине, пријатеља и комшија у гозбеном ритуалу, усклађују се друштвени статус, различита етничка и религијска припадност учесника и наглашава важност сваког госта. Значај славе уважава се и на индивидуалном и на општедруштвеном плану, што је штити, одржава и преноси кроз генерације као живо нематеријално наслеђе – закључује мр Марко Стојановић.
Какво год било порекло овог обичаја, слава је увек празник који окупља породицу и пријатеље који око трпезе размењују шале, приче и анегдоте… све у добром расположењу и незаобилазну чашицу (или две). Зато, када ових дана будете припремали своју славу, или ишли код некога у госте, не заборавите да понесете пре свега добро расположење. Оно је некада важније од скупих поклона. И наравно, желимо вам срећну славу!
Извор: Дневно.рс
