Некадашњи службеник америчке амбасаде у Београду износи низ сећања на Јосипа Броза од којих нека нису била шире позната.
Једна од најфасцинантнијих личности 20. века – каже за Јосипа Броза Тита амерички дипломата и писац Валтер Робертс посвећујући му обиман есеј у фебруарском издању „Американ дипломатија”, публикације посвећене спољнополитичким темама. Радећи од 1960. до 1966. у америчкој амбасади у Београду Робертс је имао прилику да изблиза прати дешавања у социјалистичкој Југославији и да се више пута сусретне са Титом, о чему износи детаље од којих неки нису били шире познати.
Тито на насловним странама „Тајма” и „Лајфа”
Тако се, на пример, сећа да је 1965. Југославију посетио Аверел Хариман, изасланик америчког председника Линдона Џонсона, са задатком да Броза замоли да посредује у окончању Вијетнамског рата. Тито није био претерано одушевљен идејом, али је са Хариманом нашао заједнички језик па су се у току наредних година сусрели још неколико пута. Робертс пише да му се Хариманова удовица Памела Черчил (у првом браку била удата за сина Винстона Черчила) поверила како су посетили Тита 1979, годину дана пре његове смрти, и да им је рекао како предвиђа да ће се после његове смрти Југославија распасти. Преносећи њене наводе, Робертс се не удубљује у даље анализирање могућих значења Титове изјаве.
У личним размишљањима о Титу, како је есеј и насловљен, Робертс даје занимљив увид у функционисање високе дипломатије. Сећајући се највеће кризе у америчко-југословенским односима, наводи да је била испровоцирана Титовим говором на Првој конференцији Покрета несврстаних у Београду 1961.
Тадашњи амерички амбасадор у Београду Џорџ Кенан је добио инструкције од државног секретара Дина Раста да пренесе југословенским властима како САД очекују да у Титовом говору на отварању конференције не буде делова који би на било који начин могли да буду интерпретирани као антиамерички. Робертс тврди да су добили уверавања да немају разлога за бригу и да је лично прочитао Титов говор који је био унапред написан, те да у њему није било „спорних” пасуса.
Америчке дипломате су биле запањене када су слушајући Титов наступ на отварању конференције несврстаних чуле да Југославија „разуме” зашто су Совјети прекршили договор о забрани нуклеарних тестирања.
„Кенан није био расположен за праштање и месецима је избегавао виђање са Титом, а када би се евентуални сусрети чинили неизбежним, одлазио би из града.”
Сликајући Титов портрет, амерички дипломата износи и занимљива запажања о маршаловом познавању страних језика. Премда је говорио руски, баш као и амбасадор Кенан, у званичним приликама је инсистирао да буде присутан преводилац где је он причао српскохрватски, а Бренан енглески.
Занимљива је анегдота када се приликом једног сусрета преводилац није најбоље сналазио па је Робертс прешао на немачки јер је знао да је Тито провео неко време у Аустрији радећи као механичар. „Његов немачки, иако течан, био је на нивоу једног ауто-механичара. Тито је престао да говори и наставили смо да комуницирамо уз помоћ преводиоца. Често сам се питао зашто није желео да прича на немачком. Претпостављам да је то било због тога што је био свестан да таквим језиком не говоре дипломате.”
Броз је био последњи шеф неке државе који је видео живог Џона Кенедија пре атентата у Даласу. Само три недеље раније боравио је у САД и амерички председник је на њега оставио јак утисак.
„Иако никада раније није био у америчкој амбасади у Београду, изразио је жељу да лично дође и изјави саучешће. И чак више од тога – пожелео је да са амбасадором поразговара о Кенедијевом убиству.”
Робертс дели и једно лично сећање на Броза. После службе у Београду и касније у Женеви посветио се научном раду из чега је 1973. настала књига „Тито, Михаиловић и савезници, 1941–1945.” коју је „Форин аферс” прогласио најбољом књигом о овој теми. Титово незадовољство је, пише Робертс, изазвало објављивање податка да су партизани 1943. имали тајни састанак са немачком врховном комадом.
„Годинама су Тито и његови савезници оптуживали генерала Михаиловића за ’преговарање’ са Немцима и чак су га погубили као издајника 1946. Учињени су велики напори да се прикрије партизанско-немачки сусрет, а моје откриће је довело до тога да књига буде забрањена у Југославији.”
Књига је међутим прошле године штампана код нас и нашла је пут до овдашњих читалаца 40 година након оригиналног објављивања.
Заокружујући причу о Титу, Робертс подсећа да је његова сахрана била највећа државничка сахрана у историји. Присуствовала су четири краља, шест принчева, 31 председник, 22 премијера и 47 министара спољних послова. Амерички председник Џими Картер је као специјалног изасланика послао своју мајку.
Као оштар контраст наводи да је прошле године умрла и његова удовица и некадашња југословенска прва дама Јованка Броз – „без пријатеља и без пребијене паре”.
Извор: Политика
