ТАЈНА „ЛЕПИХ ФРАЗА“ У СПОРАЗУМУ МИНСК-2 И ИЗМИЦАЊА МЕРКЕЛОВЕ И ОЛАНДА У СТРАНУ
- У Минску је најтеже било погибељне по кијевску хунту факте лепо упаковати – направити поменуту замку за канаринце која треба да Порошенка задржи на власти што дуже (додуше, месеце, а не године)
- Јер, на територији побуњених република (ДНР и ЛНР) у току је формирање армија и цивилних администрација које ће бити довољне за преузимање контроле над целом територијом Укрјине. А то тражи време
- Крах хунте ће за све државе света означити крај једнополарног света који је настао после распада СССР, а Русију ће означити као центар силе око којег ће се обедињавати сви који су незадовољни политиком САД
Пише: Михаил ОНУФРИЕНКО
У КЛАСИЧНОМ детективском роману Тома Кленсија „Игра патриота“, замком за канаринце назван је метод укључивања у документе лепих фраза које ће неизбежно користити противници. Управо то имамо прилике да посматрамо након потписивања споразума у Минску.
Нису успели да се осуше ни потписи на тим документима, а Петар Порошенко је са нешто претераним патосом објавио своју дипломатску победу: „Неће бити никакве федерализације, заменићемо заробљенике по принципу „сви за све“, договорили смо потпуни прекид ватре и одмицање тешког наоружања од линија сукоба, успостављање контроле Кијева над границом са Русијом и изборе у побуњеним републикама по законима Украјине“. „Победа“…
А да ли је то победа?
Ако јесте, зашто је онда шеф Десног сектора, Дмитриј Јарош, одмах саопштио да његова, у суштини, неонацистичка партија не признаје легитимност потписаних са побуњеницима докумената и да ће његови борбени одреди наставити да ратују? Због чега је и посланик и бивши заменик командира најнацистичкијег пука „Азов“, Мељничук, на резултате из Минска одреаговао једнако бурно и још то што се догодило назвао издајом?
Зашто, поготово што на Минск-1 до којег је дошло у јесен прошле године није било такве бурне реакције. Дакле, зашто?
Због чега су управо на ове договоре, око којих се „нормандијска четворка“ мучила безмало 17 сати, у Сједињеним Државама одреаговали са нескривеном раздраженошћу, па још саопштили да себи остављају право на увођење нових санкција против Русије и на испоруке смртоносног оружја Кијеву?
Разлог што су сами преговори трајали тако дуго и што је поводом њих уследила тако оштра реакција – у суштини је у ономе што потписани документ садржи. Само, не у лепим фразама, написаним специјално за Порошенка, већ у – њиховој суштини.
Пре свега, треба обратити пажњу на чињеницу да се у документу нигде не помиње „Крим који је анектирала Русија“. За оне који су документ потписали – такав проблем уопште не постоји. Исто тако нема никаквог помињања присуства регуларне армије Русије на територији Украјине.
То „присуство“ постоји само у медијском простору хунте и запада, а у документу из Минска о томе нема ни речи. Само се индиректно говори о неопходности да се „повуку стране трупе“. Чије? Какве? О томе – ни речи.
Све се може протумачити и као захтев да Украјину напусти батаљон „Иса Мунаев“ који ратује на страни кијевске хунте, а формиран је од грађана Европске уније – чеченских терориста који су побегли у ЕУ.
Али, зато је у документима прописано мноштво услова које ће бити неопходно испунити да би дошло до избора у побуњеним регионима и да би Кијев успоставио контролу над границом.
Пре свега је реч о изменама у Уставу Украјине у којем мора да буде предвиђен посебни статус Донбаса, а чак и „хуманитарна питања“ – то јест, у суштини, државни статус руског језика у тој бунтовној провинцији.
Док то хунта не испуни – ни о каквом суверенитету Украјине на територије провинције не може бити ни речи.
Јарошев гнев изазвало је управо то што је схватио да је иза лепих фраза скривена за украјинске нацисте непријатна реалност. Исто се може рећи и за остале бандеровце. Плус: они су схватили и очевидно – да су Немачка и Француска (у суштини: ЕУ) одустале од подршке хунти и да су се на фин начин повукле из игре.
Од тог извлачења ЕУ ће имати само погодности.
Година дана након оружаног преврата у Кијеву и преузимања власти од стране неонациста – на очигледан начин је доказала Европској унији да никаквих материјалних и политичких користи она од подржавања хунте неће имати. Сасвим обрнуто, да ће само потрошити новац којег и онако нема довољно јер је само спасавање Грчке коштало 200 милијарди евра, а нема извесности да ће тај новац икада бити враћен.
А подржавање Кијева не само да значи велике трошкове, него и изискује увођење против Русије све нових и нових санкција које као бумеранг бију и по економији земаља ЕУ.
Добар пример је парадоксална ситуација са избегавањем Француске да Русији испоручи купљене носаче хеликоптера. Јер, Париз нема коме да их прода – пошто су прављени по димензијама хеликоптера Русије – па ризикује да изгуби милијарде евра само због неизвршења уговора. А томе треба додати и штету од губљења репутације на тржишту наоружања. А због чега? Ради подршке проблематичном режиму у Кијеву који све више тоне у отворени фашизам?
Још све то искључиво због сталног притиска САД на савезнике. Не треба, наиме, заборављати да САД непрекидно и грубо врше притисак на државе ЕУ, тражећи безусловну подршку политици коју спроводе.
То не може да не раздражује такве државе као што су Француска и Немачка које су не тако давно саме биле Велике Империје привикле да самостално диктирају свету (у најмању руку – Европи) своју вољу, а данас нису способне да као Немачка повуку из САД своје златне резерве које чувају у Америци.
Лидери Немачке и Француске су се – знајући добро стварну ситуацију – ухватили за шансу коју им је дао Путин да на фини начин изађу из игре. Без финансијских и репутационих губитака.
Фактички, у Минску је било одлучено да се поступи у складу са познатом изреком: „Нема човека – нема проблема“. Другим речима: Европску унију ослобађање од хунте у Кијеву ослобађа неопходности конфликта са Русијом ради америчких интереса, лишава смисла санкције и напросто – уклања сам повод за конфронтацију и ломљење копаља.
Да ли је такав сценарио по вољи САД? Наравно да није.
Пораз кијевске хунте биће шамар држави која је отворено саопштила да је то њен пројекат и да се о сувереном америчком господству на целој планети не може дискутовати.
Крах хунте ће за све државе света означити крај једнополарног света који је настао после распада СССР, а Русију ће означити као центар силе око којег ће се обједињавати сви који су незадовољни политиком САД.
Све ће то за последицу имати „директну и очевидну претњу“ за САД. Само, пошто САД чак нису ни учесник преговора о Украјини, биће и даље принуђене да „себи резервишу право“.
У самој Белој кући већ виде неизбежност краха хунте који неће зависити ни од одобрених кредита ни од испорука. Зато Американци „развлаче време“ и постепено се дистанцирају од својих губитничких марионета.
При таквом стању ствари, најтеже је било погибељне по хунту факте лепо упаковати – направити поменуту замку за канаринце која треба да Порошенка задржи на власти што дуже (додуше, месеце, а не године).
Разлози су очевидни.
На територији побуњених република у току је формирање армија и цивилних администрација које ће бити довољне за преузимање контроле над целом територијом Украјине. А то тражи време.
Управо зато су преговори били дуги. Русији је било важно да у документе не уђе ни алузија на неко њено учешће у рату, Европњанима – да се меко удаље од подржавања режима у Кијеву, формално очувавши привид досадашњих односа и не одричући се „европских вредности“, а Порошенку – да добије документ који лепо звучи и бар за неко време одгађа преврат у Кијеву.
Састанак у Минску – ко је иза?
Резултат је премашио сва очекивања. Чак ни такав дипломатски монструм, какав је Сергеј Лавров, први пут (колико се сећам) није издржао, већ је – оставши на тренутак без маске дипломатске хладнокрвности – пре краја преговора изговорио да протичу „боље него супер“.
Иако то још нису сви схватили – замка за канаринце се затворила.
Извор: Факти.рс
