Избеглички камп у Танзанији. Руандски хришћани Тутси, који су преживели геноцид 1994 године, који је извршила руља Хутуа, подстрекаванa од владе и западних саветника, мачетима и моткама око 800.000 хришћана
Москва – Данас, хришћанство постаје највише прогањанa религија на свету. Сваке године, мученичком смрћу умире више од 100.000 – хришћана – по 1(један) верујући на сваких 5 минута. Упоредо са наиласком содомита и развојем система потпуне контроле над друштвом, развија се и добро осмишљена кампања да из јавног живота буду прогнани они, који следе Христа не само својим речима, него и својим животима. Њих убиjају, прогањаjy, просто их терају у илегалу. У исто време, „јавном се мњењу“ приказују и величају „политички коректни Хришћани“, као и они свештеници и епископи, који благосиљају дегенерике и венчавају педере, чиме показују спремност да испунe све оно што захтева „дискурс Господара“ – жречество новог глобалног Вавилона-Содоме …
У земљама у којима се највише и најчешће прогањају хришћани, спадају шест држава и у њима је хришћанство изложенo највећем прогону. Набројаћемо их: Саудијска Арабија, Иран, Авганистан, Сомалија, Јемен и Малдиви (у Јемену пре неколико месеци јавно је распет један од новообраћених хришћана). Међутим, ово није комплетан списак.
На овој су листи и Малдиви, где је 2008 године, донет устав који забрањује да не-муслимани имају држављанство земље у којој закон забрањује јавну употребу крстова и икона, као и верске проповеди. Међутим, на списку није, на пример, Либија. Нема ни Египта, где су исламисти спали коптску православнy црквy, а у којој држави коптски хришћани беже од прогона, махом у Русијy. Нема ни Ирака, из ког хришћани беже већ дуги низ година од како су их исламисти тамо прогласили „легитимним жртвама“. Нема ни Танзаније, у којој се изненада повећала напетост између муслимана и хришћана, која је кулминирала у мају 2013 године, када је током недељне службе, у хришћанској цркви у граду Аруши, експлодирала бомба, која је проузроковала неколико десетина жртава. Нема ни Узбекистана, у коме су хришћанима у пролеће 2013 године забранили да имају у кући Библију.
Нема ни Индонезије, где је од јануара 1999 до јануара 2001 године, убијено више од 5.000 хришћана, а више од 250.000 је напустило своје домове, бежећи од оних који су им поставили услове: „да приме ислам или смрт“. Нема ни Нигеријe – земља, у којој је само од почетка 2013 године, убијено више од 800 хришћане и који су још 1966 године, били жртвама страшног масакра, у којем је животе изгубило од 50 и 100 хиљада Христових следбеника (што је довело до најкрвавијих грађанских ратова у другој половини двадесетог века, у којима су животе изгубили до 3 милиона људи, углавном хришћанa).
Са ове листе, примећено је упадљиво одсуство Сирије, где је пре почетка Западног метежа, само Православних било преко 650 хиљада и хришћани су уопште, сачињавали око 12-15% становништва земље. Сада, у неким деловима земље стациониране су осионе банде побуњеника, где посматрачи бележе „огроман број инцидената у којима хришћанe у Сирији убијају, протерују, тражe откупа, руше, пале и пљачкају њихове домове“. Али, Сирија је увек била „пример мирољубиве коегзистенције, где је владао прилично хармоничан суживот различитих етничких и верских заједница“.
„Хришћанe – на крст“, позивају графитски слогани исписани на зидовима зграда сиријскиx градова, на пунктовима, који су заробљени уз подршку и помоћ западних силеџија. На пример, зграде града Хомса, ког од пролећa 2012 године, под окупацијом држe Асадовe опозиционе милицијскe групе, као што су Independent Omar al-Farouq Brigade или оне са седиштем у Лондону Syrian Observatory for Human Right које су само у року од неколико дана прогнале, скоро 50 хиљада хришћанских заједница, a брутално убилe преко 200 људи. За две године у Сирији је експлозивом уништено на десетине цркава. Како католичких, као што је храм у Деир ез-Зорy, тако и православних, као што је најстарији манастир Светог пророка Илије у Ел-Кусејру, који поштован, како од стране хришћана, тако и од стране муслимана.
Фотографија 1 – Тако дакле, у Јемену поступају са муслимана који се усуде да пређу у хришћанство. Тамо се вера у Христа сматра највећим злочином и строго се кажњава (наводно у складу са шеријатским законом).
Фотографија 2 – У Индонезији, заробљени хришћани, ако одбију да пређу у ислам,одсецају им се главе
Фотографија 3 – сиријска-хришћанка пре и после силовања и мучења којима је била подвргнутa од групе „побуњеникa“
Исламисти убијају тело, a њихови западни ментори – душy. Ово европска јавност (а и политичари) у већини случајева не примећују, нити воде о овоме бригу. Иако је понекад потребно отворено показати облик ових дела. Европљанима се постепено „убризгава“ мишљење, да је хришћанство претња европској интеграцији, због конфликта са новим „европским вредностима“, као што су истополни „бракови“, рецимо. Хришћани се поред тога, подвргавају клеватама у медијима. У европским градовима висe антихришћански огласи у виду „реклама“. Под транспарентном толеранцијом и политичком коректношћу, хришћани се на сваки начин избацују и одстрањују из свих друштвених сфера – школе, војске и владе.
Почетком 2013 године, у Францускoj почињу да се рушe хришћанске цркве – под изговором недостатка средстава за одржавање споменика. Ово је почелo након што је председник Франсоа Оланд најавио формирање посебне агенције да шпијунира принцип одвојености цркве од државе, а министар унутрашњих послова Мануел Валс на конференцији за новинаре најављује предстојећy репресију против „верских екстремиста“. Посебан акценат, француски министар ставља на то, када je рекао, да ће репресија бити примењена на групе, као што су: Civitas и против Друштва светог Пија X, а које групе обједињују католике-традиционалисте и не признају одлуке Другог (Екуменистичког) Ватиканског Сабора. Француска полицији бива задужена да идентификује „свештена лица која представљају потенцијалну претњу по националну безбедност“.
Српскe цркавe на Косову и Метохији.
Хришћански мученици и свештеници Содома Фото 1. и 2. Ремек-дело готике – Катедрала Св. Јакова, коју су власти срушиле у француском граду Абевилy, да би испуниле решење власти ЕУ. На месту срушене катедрале планира се изградња комплекса објеката казинa (а у ствари, модерни бордел) за ВИП-лица Европског парламента и бриселскy бирократијy. Приликом рушења зграде, намерно пред очима многих сведока у ђубре је бачено христово распеће.
Почетак атаковања на цркву у Француској, поклапа се са службеним укидањем појма „отац“ и „мајка“ и када су широм земље биле спроведене масовне демонстрације против истополних „бракова“. Демонстрације, све и ако су су их власти сузавцем растурале, показале су то, да упркос великим напорима „евроинтеграната“, хришћанске су вредности и даље релевантнe за већину француза.
Слична ситуација је и у Немачкој, где ће у наредних неколико година бити затворенo и дато да се они претворе у ресторане, банке и продајнe просторe око 700 цркава. Исто и у Енглеској, где je већ доста њих отпуштено са посла, због ношења крста, што јасно указује на однос између става владе по питању истополних „бракова“ и почетак прогона хришћана. Бивши поглавар енглеске цркве, лорд Џорџ Кери оптужио је владу Дејвида Камерона крајем марта, да је довео до тога, да се хришћани осећају као одгурнути на маргине живота. У међувремену, у Енглеској скоро 20.000 ученика млађих од 11 година, због употребе речи „педер“ наведени су као такозвана криминалци који шире мржњу …
Чак и у католичкој Пољској, где тамошњи „Пуси раjот“ на сцени пара Свето Писмо, при том погрдно називајући цркву „криминалном сектом“. A политичари се чуде „изненаднoм феноменy“ пољскe анти-клерикалнe странке Паликот (Ruch Palikota), познати по томе, што су њени активисти позивали, да се из парламентарног пољског Дома уклони крст који виcи на његовом зиду и да cy странке по први пут у историји пољског парламента увеле кич свог педерског сексуалног опредељења „трансексуаланост“. Ова појава тим више изненађује, да је за Паликоту гласао и велики део традиционално конзервативниx („проклерикалних“) гласача сељака, чији је лидер Анџеј Лепер, који су се јавно залагаo за побољшање односа са Русијом и својим суседима на истоку, пронађен је обешен. Непосредно пре појаве „Паликот феномена“.
Пољскa мапа прогањања хришћана у свету. Црвеном бојом cy обележене земље у којима има „крвавог прогона“, наранџастом – „репресија и дискриминација у јавној сфери“, жутом – „дискриминација“ хришћана.
Напад на хришћанство се не спроводи само у Западној Европи, већ и „преко баре“, где сада већ фактички постоји забрана прославe Божића и других хришћанских празника.
Треба напоменути да на дан православног Божића (7. јануарa) у неким западним земљама почињу да славе празнике укорењенe у паганским култовима и сујеверјима, као што је обожавање магова, вештица Бефане (у Италији), итд. У последњих неколико година, ова окултна и паганскa помама се отворено пропагира. Истовремено, празник Христовог Рођења у сваком се погледу „модернизује“. На пример, пре неколико година, на ТВ je грађанима Британије честитала Божић … муслиманка са заром! Од 1998 године, неки градски општински одбори, као што су Бирмингем, покушавају да измене само име Божић – у „винтервал“ (зимски интервал). У Италији, болоњско Градско веће наређује да се скулптура, која представља сцену Рођења Христовог, на тргу (у Болони) испред Градске куће, замени статуом голе порно глумицe … Моанe Поци. Пре тога, градске власти су Богородичну статуу „обукли“ у мини-сукњy и ципелe са високим потпетицама. Преко океана рецимо, Божић је забрањен да се спомиње као он сам – ко је и значај празника, а такође и истицање хришћанских симбола. На пример, речи: „Срећан Божић!“ су уклоњене са платформе током божићних и новогодишњих процесијa у Денверу, у коме су учествовале трбушне плесачице, легије лезбејки и геј сексуалаца.
У међувремену, у САД, по први пут у својој историји, према истраживањима The Pew Forum on Religion & Public Life, број хришћана је пао испод 50% и наставља са опадањем. Истовремено, супростављени процес снажно – број оних који одбацују хришћанство па до розе-и-плавиx расте. У америчким школама 2012 године, су административне управе забраниле помињање речи „Бог“, „Свевишњи“, па до употребе речи „Божић“, и др. Прерађен је програмски школски план, из уџбеника су избачени делови верске природе. На пример, у Северној Каролини директор школе је примораo 6-годишњy ученицу да из своје поеме избаци било какво помињање Бога („Он се молио Богу да буде мира, он се молио Богу да му дадне снагe“), којy је девојчица напиcaла и желела је прочитати на празнику за Дан ветерана. У „политички коректни“ рат против хришћана се укључило и Министарство просвете у Њујорку. Поред забране верских празника и повлачења класика светске књижевности, „који изразима у својим делима могу повредити ученике“, да би децу учили хомосексуалним навикама, где су званично избачене из употребе речи „отац“ и „мајка“…
Свесни смо: новог прогонa хришћана који покушава да искорени хришћанску веру, која се данас координирано спроводи на глобалном нивоу. Као и пре две хиљаде година, мржњу према хришћанствy проповедаjy они, који су заробљени стихијом духовне дегенерације, који негују празноверје, порок и зло и који су гладни за апсолутном влашћу над светом. Како тада, хришћани и наших дана, све више постају мученици. Како и онда, крв мученика ствара нове исповеднике вере.
