БИО БИ СРЕЋАН ДА РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА АМЕРИКАНЦИМА БУДЕ НЕШТО ПОПУТ КАНАДЕ
- Бивши руски шеф дипломатије има 64 године. Живи у Мајамију и уверен је да ће Русија постати савезник Запада, а да ће се то десити тек после промене власти, јер „данас народ заиста клечи – пред лидером којег не може да смени“
- Уверен је да ће се „народ“ раније или касније усправити јер је „у Русији је промена режима неизбежна, а можда се већ приближава“
- Поноси се својом старом формулом: „Демократска Русија мора да буде и биће исто онакав природни савезник демократских земаља Запада, као што је тоталитарни Совјетски Савез био природни противник Запада“
- Руски западњаци су такви – за све је крива Русија, чак и зато што има своје националне интересе
- Козирјев је доказ колико још много тога Русија треба да уради да се више никада такви стратези не би нашли за њеним полугама власти
Пише: Петар АКОПОВ
У ЧЛАНКУ Андреја Козирјева објављеном у The New York Times под насловом „Приближава се промена режима у Русији“, бивши министар процењује да Запад треба да покаже одлучност „у одбрани суверенитета Украјине и успостављању њене територијалне целовитости“ – зато што је то „неопходан услов не само за обуздавање агресивних потеза Кремља, него и за укључивање Русије у конструктиван дијалог о широком спектру питања“.
Уз то, Козирјев практично осуђује Русију због нуклеарног уцењивања – односно, потпомаже англосаксонским покушајима да нашу земљу представе као претњу читавом свету. На пример, ево како он тумачи речи Владимира Путина о томе да нас је Запад својим поступцима у Украјини одгурнуо према линији иза које не можемо да одступамо:
„То је било више него само игра политичког пребацивања одговорности. Његов одговор истовремено је открио како усаглашену антизападну стратегију у којој се Запад показује као непријатељ, тако и политику балансирања на ивици рата. Скривена порука састоји се у томе што поступци Запада у маниру који се не допада Кремљу могу да подстакну на критичан одговор, вероватно, нуклеарни“.
Они који Путина представљају као уцењивача са нуклеарном батином одлично знају шта чине – раде на демонизацији Русије са циљем да против нас окрену западну и међународну заједницу. Јасно је да се тиме баве англосаксонски стратези – али, шта ће то бившем шефу Министарства иностраних послова Русије?
А, можда, Козирјев стварно верује у то што говори?
Сасвим је могуће, јер – он је типичан представник оне прозападне, космополитске елите која је током 90-их дошла на власт. То је био онај део средњег састава совјетске номенклатуре, који је са апсолутно антисовјетском свешћу дошао током 80-их. Они су мислили да је то антикомунистичка свест, али пошто су преузели власт показало се, и то по „њиховим делима“, да је антинационална. Козирјев, који је радио у МИП-у од 1975., каже да је почео да се мења после првог путовања у Сједињене државе и обиласка супермаркета:
„И даље сам радио у МИП-у, али што сам се више удубљивао у то чиме се бавим, шта је за нас спољна политика, чиме се она бави, тиме је све то постепено почело да се руши као кула од карата, и на крају сам, искрено речено, једноставно био антисовјетски човек. Ето, такав је компромис, сви су тако радили, и ја такође“.
Наравно, све је то лаж. Сви „у кругу наших људи“ – они који су на крају чинили демократско окружење Јељцина почетком 90-их, а затим се изненада нашли на челу Русије, Козирјев, као и Гајдар, хтели су од Русије да направе део Запада, да је интегришу у атлантске структуре, пошто су били уверени да ће то за њу бити боље. Чак и неуспех њихових покушаја од пре две деценије (када је опозван први човек МИП-а Русије) није променио ставове Козирјева.
Напротив, 64-годишњи бивши министар, који данас живи у Мајамију, уверен је да ће Русија бити савезник Запада. Иначе, то ће се десити тек после промене власти, јер „данас народ заиста клечи – пред лидером којег не може да смени“. Међутим, раније или касније народ ће се усправити, „у Русији је промена режима неизбежна, а можда се већ приближава“.
За разлику од Ходорковског или Наваљног, Козирјев јавно не позива на директан притисак на руску власт. Он чак упозорава да „Запад не треба да рачуна на такву могућност (промене режима), тим пре, да то поставља као циљ своје политике“. Он сматра да Запад треба да буде спреман да помогне руском народу онда кад се он „подигне са колена“ да би му олакшао пут ка стабилној демократији и економији“.
У томе се осећа лични бол, јер Козирјев и многе његове колеге још увек сматрају – управо недовољну помоћ Запада Гајдаровој влади 1992. готово за главни разлог неуспеха либералне вестернизације Русије, наравно, у комбинацији са отпором старих „совјетских“ елита у које тај исти Козирјев убраја и Примакова. Односно, људи који су искрено, или не баш нарочито, покушавали да од Русије направе млађег партнера атлантиста (а Козирјев је отворено признавао да би сматрао за срећу кад би Русија постала нешто налик на Канаду), сада упозоравају Запад – не понављајте своје грешке, следећи пут помажите прозападним властима на прави начин, а не као нама.
У непосредном разговору са двојицом својих бивших колега из владе, Авеном и Кохом, у септембру 2011. Козирјев говори о томе отворено:
„Одмах после пуча имао сам вишечасовни разговор са Бејкером у Бриселу. Мене су 20. августа 1991. послали из Белог дома са овлашћењем да прогласим владу у изгнанству, ако ствари до тога дођу. Срећом, до тога није дошло, али сам се 19.-20. срео са Бејкером у Бриселу. Рекао сам му: „Џејмсе, како ја видим ову ситуацију? Она је веома једноставна. То је хладни рат – обрнуто“. Десио се Черчилов Фултонски говор, баш смо о Черчилу разговарали, стално смо се на њега враћали. Ја му кажем: „Ми очекујемо од вас да или Буш, или ти, или, не знам ко тамо код вас, изговори Фултонски говор – обрнуто“.
– Да ли се завеса подиже?
– Да. Совјетски Савез нестаје, у Русији су на власт дошли нормални момци, добри, будале, идиоти – ко год да су, али они само желе да буду са вама на истом месту. Треба их подржати, потребан је нови Маршалов план, не треба се ни нашта обазирати, издвојити новац и помагати нам пуном паром“.
Кривицу Запада због тога што није пружио неопходну помоћ гајдаровцима, Козирјев приписује Клинтоновој администрацији која је тада дошла на власт, а они унутар земље нису постигли успех поред осталог и зато што је Јељцин изгубио револуционарни полет:
„Код Јељцина се десила велика унутрашња еволуција – он је почео да ужива у власти, у почетку је имао искрени порив ка некаквим променама, али те тежње није имала елита. Тамо су били, или политички неутрални људи, или људи из прошлости попут Примакова. Припадници структура силе били су потпуно неутрални, храбри и веома добри људи, али без идеологије и разумевања онога шта треба реформисати. У револуционарним околностима то је веома погрешно. Руководиоци морају да буду идеолошки и политички припремљени. Заменици – не баш обавезно, они могу да буду војни стручњаци, такође и апарат, али лидер мора да буде политички вођа – Троцки. Потребна је и партија из које се могу регрутовати комесари за контролу војних стручњака, а Јељцин није имао партију“.
Све је јасно – испоставило се да реформатори нису имали свог Троцког (иако је на његову улогу претендовао Чубајс) и све је пропало. Па и Запад није помогао – не интервенцијом, него инвестицијама. О томе да ли је Западу било потребно да помаже чак прозападном режиму у Москви, Козирјев и не размишља – зашто да не, ако ми, западњаци, желимо да будемо ваши савезници?
На конгресу народних депутата у октобру 1990. (тада је та функција још била декоративна, јер је још био СССР), помињући своју ратификацију за министра спољних послова Русије, Козирјев каже:
„Ето, мени су одмах дали ратификацију, од првог пута, иако сам износио ту моју крајњу глупост и рекао отворено, први пут јавно: „Демократска Русија мора да буде и биће исто онакав природни савезник демократских земаља Запада, као што је тоталитарни Совјетски Савез био природни противник Запада“. Ова моја формулација остаје иста за сав живот“.
Ова формулација не само да игнорише геополитичке разлике између Русије и Запада – она је израз несхватања руских космополита и националних интереса Русије и суштине англосаксонског глобалног пројекта. Козирјев још увек сматра да нисмо постали савезник са атлантистима само зато што „нисмо постали демократска земља и зато што смо мало настојали да постанемо прави, искрени савезник Запада“.
Наши западњаци су такви – за све је крива Русија, чак и зато што има своје националне интересе. Иначе, сам тај термин није из лексикона Козирјева. Јевгениј Примаков подсетио је да је приликом једног од својих долазака у Москву бивши председник САД, Никсон, питао Козирјева о томе какви су интереси нове Русије.
„Један од проблема Совјетског Савеза био је у томе што смо се ми некако сувише заклињали у националне интересе – одговорио је на то Козирјев. А сада више размишљамо о општељудским вредностима. Али ако ви имате неке идеје и можете да нам сугеришете како да дефинишемо наше националне интересе, ја ћу вам бити веома захвалан.
Андреј Козирјев
Да и ми захвалимо Андреју Козирјеву због тога што нас је подсетио на своје постојање и на то – каквог формата министра смо изгубили. И на то како још много тога треба да урадимо да се више никада такви стратези не би нашли за полугама власти.
Превела Ксенија Трајковић
Извор: Факти.рс
