Слободан Јовановић родио се у Новом Саду, 4. децембра 1869. године, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене Маринковић. Владимир Јовановић живео је у Новом Саду, тада у границама Аустро-Угарске, као изгнаник из Србије, кнеза Милана Обреновића, а по речима историчара Владимира Ћоровића, био је „један од најактивнијих и најречитијих вођа читавог либералног нараштаја кнежевске Србије од Париског до Берлинског конгреса“.
Слободан Јовановић
Син Владимира Јовановића први је Србин који је понео име Слободан.
Од средине 1872. године породица Јовановић се враћа у Београд, у коме је Слободан похађао основну школу, а потом и Прву београдску гимназију. То је била једина пуна гимназија у Србији тог времена, а Слободан је матурирао 1886. године.
Слободан се у јесен 1887. уписао на Правни факултет у Женеви, а убрзо постаје и стипендиста Министарства просвете. Посебно се посветио изучавању јавног права, а његова прва мала теоријска расправа састојала се од 22 руком писане странице о демократији. Дипломирао је 1890. године, а потом је годину дана у Паризу изучавао државно право.
Од 1892. до 1897. радио је у Министарству иностраних дела, на месту шефа одељења пропаганде. На овом месту бавио се школским и црквеним стварима наших сународника у Турској. Истовремено почиње да објављује и књижевне приказе и позоришне критике, штампане у тадашњим листовима „Ред“ , „Српски преглед“ (уредник и приређивач Љубомир Недић) и „Зора“ (уредник листа је једно време био Јован Дучић).
Једини његов објављен рад из области политичких студија у то време била је омања студија о Друштвеном уговору Жан Жак Русоа.
1897. године Слободан Јовановић је изабран за професора државног права на Правном факултету Београдске велике школе. Постао је професор са непуних 28 година, а у два маха биран је за декана Правног факултета (1904/1905 и 1909/1910).
Првих година рада на факултету објавио је више расправа из области права, а прва је његово уводно предавање одржано 1897, О суверености. Током рада на факултету припремио је и два капитална дела наше правне науке, која објављује 1906. и 1907. Прво је Основи прване теорије о држави, а друго Уставно право Краљевине Србије, које је имало карактер универзитетског уџбеника.
Током читавог свог радног века, Слободан Јовановић је активан факултету, све до 1940. када је пензионисан. Слободан Јовановић постао је прави утемељивач науке уставног права у Србији, а преко 40 година остаје неоспоран ауторитет у тој науци.
1905. године изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а 1908. и за редовног.
Слободан Јовановић
Све ово време неуморно је радио на објављивању дела из права и историје, а осим посебно штампаних радова добија место и у два класична споменика српске науке и културе – Српском књижевном гласнику и Архиву за правне и друштвене науке.
У време Балканских ратова Слободан Јовановић објављује студије Наше уставно питање у XIX веку (1905), Макиавели (1907), Пера Тодоровић(1908) и друге. Ипак, најзначајнија књига из овог периода, којом започиње систематско проучавање уставне и политичке историје Србије од 1838. до 1903. јесте Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858), објављена 1912.
За време ратова 1912-1919, Слободан Јовановић прекида са радом на факултету, па као војни обвезник бива именован за шефа Пресбироа при Врховној команди српске војске, што ће и остати током оба балканска рата. Исту улогу има и у Првом светском рату.
После повлачења српске војске преко Албаније, Јовановић борави на Крфу, потом у Солуну и, најзад поново на Крфу. Уклоњен је са дотадашње дужности због става према Солунском процесу, а додељен је на рад Министарству иностраних дела. Учествовао је на Мировној конференцији у Паризу 1919. године.
За ректора Београдског универзитета по други пут је изабран 1920, а председник Српске краљевске академије постаје 1928. Двадесетак година колико је потрајала међуратна Југославија, Слободан Јовановић искористио је за објављивање својих великих дела. У том периоду објављује Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1924), као и дела Друга влада Милоша и Михаила (1858-1968) и Влада Милана Обреновића (1868-1889) и Влада Александра Обреновића (1889-1903).
У време између 1932. и 1936. излазе, у издању Геце Кона, Сабрана дела Слободана Јовановића у 17 томова.
Све до пред крај међуратне Југославије, Слободан Јовановић, није био активан учесник ни у политичким борбама (никада није припадао ни једној политичкој странци), нити је учествовао у стварању устава и другог основног законодавства. Његово политичко неучествовање као уставописца произилази из жеље да сачува своју научничку објективност и независност у заузимању ставова и изрицању судова.
Својеврсно улажење у политику наговестио је крајем 1936, када се приближавао својој седамдесетој години, подстакавши оснивање Српског културног клуба. Његов председник постао је 1937. године. Српски културни клуб је основан са задатком да „ради на неговању српске културе у оквиру југословенства“, а изричито је изјаснио да се неће везивати ни за једну политичку идеологију. Клуб је деловао до 1941. и успео да окупи знатан број српских интелектуалаца, али и других јавних личности и изврши знатан утицај на буђење српске националне свести, која је између два светска рата била запуштена. Такође, постао је и мета напада како наших интернационалиста, тако и хрватских националиста. Тадашње власти су га прогањале и ометале његов рад због демократских и родољубивих идеја, које је заступао.
У време почетка Другог светског рата, када је у Југославији деловала влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека, Српски политички клуб интензивира своје политичко ангажовање. Преко листа „Српски глас“ до изражаја су дошле многе идеје Слободана Јовановића. Основни став Српског културног клуба био је да треба одржати Југославију као државну творевину, али да треба напустити погрешна схватања о интегралном југословенству. Тежило се јасном дефинисању српских националних интереса.
27. март 1941. године, по речима Слободана Јовановића, изражава „један од императива наше историје“, када је народ „послушао глас своје савести, глас свог историјом одређеног карактера“. Ово је био и датум почетка стварног Јовановићевог учешћа у политици.
После демонстрација због приступања владе тзв. Тројном пакту, пучем је збачена влада Цветковић-Мачек, кнез намесник Павле Карађорђевић принуђен да поднесе оставку, и проглашено је ступање на престо краља Петра II. Oснована је владам на челу са Душаном Симовићем, у коју је, као једина ванстраначка личност ступио и Слободан Јовановић, у својој 72. години живота.
Тако се почетак Слободановог бављења политиком поклопио са почетком најтежих дана у новијој историји српског народа. Улазећи у авион који ће га, са осталим члановима владе, одвести у избеглиштво, из кога се никада неће вратити, он је, по сведочењу присутних, кроз сузе рекао: „Ово је најнесрећнији дан у моме животу!“
Југословенска влада у избеглиштву је прешла у Лондон, а Слободан Јовановић је био њен потпредседник, потом председник, па поново потпредседник.
Влада је била састављена од различитих личности, које су припадале трима народима, а трвења су била свакодневна. Највећи проблеми са којима се Слободан Јовановић суочио, као председник избегличке владе, били су: односи са Хрватима (ставови према усташким покољима и питања будућег уређења државе), односи са двором (влада је настојала да спречи краља Петра II да се ожени грчком принцезом, Александром, у неприкладном тренутку, али није успела), односи Југословена и Енглеза (влада је зависила од британског финансирања и наилазила на велике проблеме), Покрет отпора (влада је подржала покрет Драже Михаиловића, али британска помоћ устаницима није стизала, а сама комуникација је била отежана. На крају британци су почели да праве уступке и уместо четничког покрета да помажу партизанске одреде под вођством комуниста.)
После препуштања Југославије Совјетима, у јесен 1944. комунисти су дошли на власт. Слободан Јовановић тада није био председник владе, нити њен члан.
Марта 1946. ухваћен је генерал Дража Михаиловић, а после вишемесечних саслушања је подвргнут судском процесу. Оптужени су и министри у влади генерала Милана Недића, шефови и агенти београдске Специјалне полиције и Слободан Јовановић.
Стављено им је на терет да су помагали окупатору сарадњом са Дражом Михаиловићем, те да су заједно руководили издајничком четничком организацијом и били иницијатори и саучесници ратних злочина у току ослободилачког рата.
Проглашен кривим, Слободан Јовановић је осуђен на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.
Када је рат завршен Слободан Јовановић имао је 75 година, остао је да крајње скромно живи у Лондону, и није престао да ствара. Основао је Југословенски народни одбор и Удружење српских писаца, а такође је завршио и две значајне студије О тоталитаризму (објављена у Паризу, 1952.) и Један прилог за проучавање српског националног карактера (објављен у Канади, 1964, после Јовановићеве смрти).
Пријатељи и сарадници сведоче да је Слободан Јовановић до смрти сачувао не само радну енергију, о чему сведоче радови написани у емиграцији, него и луцидност, духовитост и ведрину.
Слободан Јовановић преминуо је у петак 12. децембра 1958. у својој деведесетој години, у Лондону.
2007. године Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавом.
Биографија је прилагођена на основу књиге:
Јовичић, Миодраг, Слободан Јовановић, илустрована монографија, Правни факултет универзитета у Беграду и И.П. Вајат Д.О.О Београд, 2004, стр. 12-60.
Извор: Фонд Слободана Јовановића
1958. – Умро српски правник и историчар Слободан Јовановић, професор Београдског универзитета, предсједник Српске краљевске академије, најзначајнији српски правни писац и теоретичар државе у 20. вијеку. Под комунистичком владавином Јосипа Броза анатемисан је и прећуткиван је његов рад. У Лондону је у Другом свјетском рату 1942. и 1943. био предсједник емигрантске југословенске владе, а послије рата је у одсуству осуђен на 20 година робије на процесу Дражи Михаиловићу и умро је у емиграцији у Великој Британији. У свијету је био изузетно цијењен и сматран једним од највећих свјетских ауторитета у теорији уставног права, што илуструје и податак да му је француски предсједник Шарл де Гол послао Нацрт устава Пете републике, замоливши га да га проучи и оцијени. Написао је мноштво студија и расправа. Дјела: „О суверености“, „О држави“ /Основи једне правне теорије о држави/, „Уставобранитељи и њихова влада“, „Светозар Марковић“, „Макијавели“, „Друга влада Милоша и Михаила“, „Влада Милана Обреновића“, „Уставно право Краљевине Србије“, „Уставно право Краљевине СХС“, „Вође Француске револуције“.
Извор: СРНА
