Становници Србије су по нечему на самом врху светске листе, али одмах сте се преварили ако сте помислили да је то чињеница са којом би се требало поносити. Наиме, ради се о томе да су Срби највећи пушачи цигарета на свету, а самим тим и међу нацијама са најлошијим здравственим стањем. У Србији пуши сваки трећи пунолетни становник, а поготово је много пушача међу мушкарцима, где тај проценат достиже скоро 40%. То значи да се на цигарете у Србији сваког дана потроши преко 4 милиона евра, зато што у просеку свака особа у земљи попуши чак око 3.000 цигарета годишње.
Па ипак, ни наведене чињенице изгледа нису довољан разлог да се у решавање тог проблема крене са великом одлучношћу, као што је то случај у другим земљама, где су системске мере на том плану свуда дале охрабрујуће резултате.
Иако је 2005. године донет Закон о забрани пушења, а касније још и Закон о заштити становништва од изложености дуванском диму, јасно је да се ради о мртвом слову на папиру и сасвим недовољним мерама за било какво, а поготово не за велико смањење броја пушача. О томе сведочи податак да су током прошле године након ступања на снагу поменутог закона, кажњена само 44 пушача, а истраживања кажу да се број редовних пушача у Србији није значајније променио, па он и даље износи 33 посто грађана.
Како је признала и председница српске Комисије за превенцију пушења, они су још пре годину дана донели акциони план који је предвиђао оштре мере, али који никад није био усвојен, а такође је нагласила да није довољно донети само један закон или усвојити једну меру, па да дође смањивања употребе дувана.
На пример, шеф Службе за одвикавање од пушења при Клиници за пулмологију, као значајан напредак у борби против никотинске зависности наводи податак да је Србија на првом месту на Балкану, и на десетом у Европи по броју саветовалишта за одвикавање од пушења, и истовремено наводи да је помоћу таквих саветовалишта пушење оставило око хиљаду грађана током целе године. Међутим, када се та цифра боље погледа, онда се види да она чини само безначајних 0,04% од свих постојећих пушача у земљи.
Дакле, више је него јасно да је за промену изузетно лоше ситуације са проблемом пушења потребно посегнути за неупоредиво радикалнијим системским мерама. Као могући пример може се узети случај Русије, где такође постоји огроман проблем са великим бројем пушача, али где је недавно предузет цели низ одлучних мера. На пример, од 1. јуна у Русији је забрањено пушење у школским, културним и медицинским установама, спортским објектима, у просторијама социјалних служби, у државним и општинским службама, на радним местима, и у свим врстама јавног транспорта. Осим тога, више се не сме пушити близу железничких и аутобуских станица, као ни на улазима у стамбене зграде. А у следећој етапи борбе против дуванског дима, у Русији од следеће године неће бити дозвољено ни пушење у ресторанима, а биће забрањена продаја цигарета на киосцима, па ће их бити могуће купити само у трговинама, али кутије са цигаретама неће бити изложене на полицама нити на касама, него ће их купци видети само у каталозима.
С обзиром на таква и слична искуства других земаља, потпуно је јасно да се и у Србији битка против пушења може добити једино помоћу многобројних мера у том правцу. Наравно, ако уопште постоји истинска жеља да се суштински побољша здравље грађана, па да Срби више не буду, као до сада, на трагичној лидерској позицији у свету по броју попушених цигарета. Крајње је време за то, јер ситуација не може бити гора. Дакле – догорело је до краја.
