- Friday, 26. April 2024.

Турска улази у „италијански низ“ криза владе, Ердоган може владати и преко одлагања избора

Објављено: 9. јуна 2015. - Срна Радовић

УЛАЗАК У ПАРЛАМЕНТ „КУРДСКЕ ПАРТИЈЕ“ ЛИШИО ВЛАДАЈУЋЕ ИСЛАМИСТЕ ВЕЋИНЕ

Није сигурно да ће Давутоглу успети да задржи место шефа кабинета. Све ће зависити од тога с којим снагама из опозиције ће његова и Ердоганова ППР желети или бити приморна да уђе у коалицију
Може доћи до тога да коалициона влада формирана на унутрашњим компромисима не добије поверење посланика, што ће искористити Ердоган, који је већ најавио распуштање парламента и расписивање превремених избора, јер се његов нови састав чини „шаренолик и нескладан“
У том случају би сва власт у земљи била сконцентрисана у Ердогановим рукама, јер би влада до нових избора имала технички статус, а извршна власт реално у рукама већ формиране председничке администрације. А још би сами парламентарни избори могли да буду одлагани под различитим изговорима. Ово значи да главни догађаји у Турској – тек предстоје

Пише: Станислав ТАРАСОВ

У Турској су у недељу одржани парламентарни изборим. Излазност је била традиционално висока – 84%.

Процењује се да је након обраде 99% гласачких листића владајућа Партија правде и развоја (ППР) освојила 41% гласова. За поређење: на парламентарним изборима 2011. године, ППР је освојила 46,66%.

Народно-републиканску партију (НРП) је подржло 25,16% бирача, Партију националистичког покрета (ПНП) – 16,5%, Демократска партија народа (ДПН) која је постала четврта странка у парламенту, је освојила 12,98% гласова. Засад, према прелиминарним подацима, расподела посланичких мандата у турском парламенту изгледа овако: ППР је освојила 255, НРП – 132, ПНП – 82 и ДПН – 81.

Наравно, резултати ових избора ће тек бити пажљиво анализирани. Али, већ сада се могу извући одређени закључци.

Владајућа странка званично јесте победила и на овим изборима, али се нашла у ситуацији коју можемо различито посматрати: и да је чаша до пола пуна, и да је до пола празна. Имајте на уму да је председник Турске Реџеп Тајип Ердоган, будући изван странке, водио паралелну изборну кампању, у којој му је главна теза била непходност да се – ако победи ППР – на референдум изнесе нова верзија Устава ради преласка са парламентарне на председничку републику. За ово је ППР-у било неопходно освајање 60% места у парламенту, односно 330 мандата, како би касније спровела референдум о ширењу овлашћења председника. Циљ, дакле, није остварен.

Осим тога, сматрало се да ће главна конкуренција на парламентарним изборима бити између владајуће ППР и НРП. Тако се и испоставило, али у парламент се пробила и опозициона прокурдска ДПН, која је покварила „игру“ оном крилу владајуће странке коју предводи премијер Ахмет Давутоглу. Он сада има проблем са формирањем владе, која ће, по свим назнакама, бити коалициона.

Није сигурно да ће Давутоглу успети да задржи место шефа кабинета. На тај начин се у Турској формира следећа ситуација: председник са одређеним уставним овлашћењима, потенцијално формира коалициону владу, која ће чак и уз снагу наведених уставних овлашћења бити лишена досадашњих могућности вођења једнопартијске унутрашње и спољне политике. Али, све ће зависити од тога с којим снагама из опозиције ППР жели или ће бити приморна да уђе у коалицију. По овом питању, мишљења стручњака се разликују.

Имајући у виду жесток антагонизам између ППР, НРП и ДПН поводом готово свих проблема унутрашње и спољне политике, коалиција са овим странака је мало вероватна. Раније је ППР, иницирајући својевремено решавање курдског питања кроз такозвани „Демократски пакет“, обезбедила подршку Курда на регионалним и председничким изборима. Стога чудно делује изјава председника Ердогана да у „Турској не постоји курдско питање“.

По оцени стручњака, управо такав став у великој мери је помогао курдској ДПН да пређе 10%-тну баријеру и освоји мандате у парламенту. Да ДПН није прешла цензус и ушла у парламент, курдски гласови би распоредили између странака које су ушле у парламент, при чему би велики део, као и раније, привукла ППР која би тако добила додатних 50 мандата и гарантовану већину у парламенту.

У овом се и крије главна интрига, јер би неуспех ДПН највише ишао на руку ППР – тачније, лидеру партије и премијеру Давутоглуу. Али, лидер ДПН Селахатин Демирташ изјавио је да не искључује могућност парламентарне коалиције са НРП, али не и са ППР, иако би и оваква коалиција тешко била стабилна.

Зато може доћи до тога да коалициона влада формирана на унутрашњим компромисима не добије поверење посланика, што ће искористити председник Ердоган, који је већ најавио распуштање парламента и расписивање превремених избора, јер се његов нови састав чини „шаренолик и нескладан“. У „котлу“ су исламисти из ППР, либерали из НРП, Курди из ДПН и националиста из ПНД.

У том случају би сва власт у земљи била сконцентрисана у рукама Ердогана, јер би влада до нових избора имала технички статус, а извршна власт сконцентрисана у рукама већ формиране председничке администрације. А још би сами парламентарни избори могли да буду одлагани под различитим изговорима.

При оваквом сценарију развоја догађаја у Турској, председнички систем би био сигурно уведен, али би то био почетак дуготрајне политичке кризе.

Зато многи турски стручњаци указују на непожељност формирања коалиционих влада. По оценама неких од њих, при таквом сценарију, земља може бити увучена, као што је то већ случај, на пример, у Италији, у зону перманентних политичких криза, што је у садашњим спољним и унутрашњим условима за Турску крајње непожељно.