Вијести, Регион

Константин Самофалов: пут из Руса међу Србе

Овај текст би могао да се зове «Свуда наши». Свакако, с неопходним исправкама, јер је наш гост данас – Константин Самофалов, посланик скупштине Србије у три сазива, члан оснивачког одбора Нове демократске странке, човек, који сам о себи каже «ја сам Србин руског порекла». Преци нашег саговорника спадају у «први талас» емиграната, који су стигли у Краљевину СХС после Октобарске револуције.

За почетак су кратке историјске информације. Прадеда Константина, Јаков Самофалов је служио у руској царској армији, током Првог светског рата је ратовао на источном фронту. После пораза белих у грађанском рату заједно са супругом се нашао на Криму, оданде је отишао у Галипоље, где је у логору за избеглице био рођен деда хероја нашег материјала, Константин. Затим се породица преселила на Балкан, деда је завршио кадетски корпус у Белој Цркви, затим универзитет у Београду, постао ветеринар. Тако је почео живот Самофалових у Србији.

Он је учествовао у партизанским снагама за време Другог светског рата јер није желео да се прикључи појединцима који су заједно са Немцима ишли на руски фронт. За њега је то било потпуно неприхватљиво. И он се склонио из Београда да не би био регрутован од стране Немаца као бели Рус, побегао је из Београда за Ниш. Тамо се крио, претварајући се да је Србин, и прикључио се партизанима. Врло брзо, захваљујући доброј обуци коју је имао у кадетском корпусу, где је имао врхунске учитеље међу руским официрима (многи од њих су били пуковници, чак и генерали), убрзо је догурао до чина капетана у партизанским снагама. Заједно са Русима је учествовао у ослобађању Београда. Када му је понуђено да остане у Југословенској народној армији, с обзиром да је био ветеринар, постојала је перспектива да догура до чина санитетског генерала, наравно, он то није прихватио с обзиром да му комунистичка идеологија није била блиска. Разумљиво, због породичне историје. Он је сматрао да је сасвим довољно било што се одужио држави која је примила његову породицу, учествујући у партизанским снагама. Иако је био противник комунистичког система, догурао је чак и до директора Ветеринарске станице Београда. Његови пријатељи су ми говорили да је био велики-велики стручњак.

Да ли сте сачували везе са руском традицијом?

Ја себе сматрам Србином руског порекла. Ми у породици веома водимо рачуна о нашој традицији. Интересантно је да се прабаба, бабушка, након преране смрти мог прадеде, Јакова Самофалова, кога сам поменуо, (он је био официр, он је врло брзо пошто су стигли у Београд у несретном случају изгубио живот на једној грађевини на којој је био запослен, буквално шест месеци након што су стигли у Београд), дакле, после неколико година бабушка се преудала за другог руског емигранта, Михаила, који је био дворјанин из Харковске области и, с обзиром да он није имао децу, он је ту своју породичну традицију, своју титулу пренео на мог оца. Тако да ми чувамо ту традицију у оквиру наше породице. Увек прослављамо Масленице. У Белој недељи пеку се палачинке. То је један обичај о којем водимо рачуна. Прослављамо и имендане, иако, знате Срби имају славе. Међутим, ми обележавамо и имендане. Светог Константина, име мог оца Михаила итд. И увек смо у руској цркви за Ускрс. На неки начин смо подељени између спрске садашњости и руске прошлости, ако тако могу да дефинишем.

Да ли сте били у Русији, учите ли њену историју?

Био сам у Русији два пута. Оба пута у Москви. Нажалост, у Петрограду нисам био иако мислим да би Петроград на мене оставио најснажнији утисак због наше породичне историје. Ипак је то био центар  Руског царства и то је место које код мене изазива најснажнију емоцију. Што се тиче руске историје, трудим се да и кроз породичну историју и оно што смо добили када ми је прадеда дошао у Београд, а ми смо добили доста и те породичне грађе из које истражјујем и породичну историју. Тако да се трудим да сагледам ову велику земљу са једне озбиљне историјске дистанце. Не може се сагледавати само на основу контекста данашњице, већ на основу једне вишевековне историје која је врло турбулентна с обзиром на простор на коме се и географски налази.

У таквом случају, ко је лично за вас кључна личност у руској историји?

Ја се у принципу судржавам у коментарисању државника у другим земљама. Искључиво волим да коментаришем председнике државе у сопственој земљи. Међутим, с обзиром на моју повезаност са руском историјом у одређеној димензији, усудио бих се да кажем да, што се мене лично тиче и мојих предака, сасвим сигурно је то цар Николај Романов. Посебно имајући његову улогу у спасавању српске војске, која је у време Првог светског рата напустила Србију. Повлачила се преко Албаније, у намери да се домогне грчког острва Крф, и била је закључана буквално на јадранској обали Албаније. И управо на инсистирање цара Николаја Романова, који је запретио Британцима и Французима да ће се повући са источног фронта, а захтевао је да они обезбеде бродове за превоз српске војске, они су то и учинили. Српска војска је спасена, превезена је на Крф, тамо се опоравила. Након тога одиграла једну од кључних улога у пробоју Солунског фронта и управо у том смислу и била је сачувана. Тако да Николај Романов апсолутно заслужује тај споменик за који се планира да буде подигнут у центру Београда. Ја сам ту иницијативу у једном београдском дневном листу пре неколико недеља и јавно подржао, јер мислим да је он једна историја која надилази и контекст актуелних односа, већ представља симбол једне дубоке везе која постоји између наших народа.

Између осталог, знате ли порекло презимена «Самофалов»? Према неким изворима, оно је повезано с морнарима. Међутим, према другим изворима, то може да буде човек, који воли да се хвали. Вама као пешадинцу, каква варијанта више одговара?

(смеје се) С обзиром да постоји и верзија презимена Самохвалов, пре бих тумачио можда да су то морнари. Моји су живели и у Мелитопољу, што није тако далеко од Црног мора. Вероватно ту има неке везе. А можда је и та наша судбина да смо морали да пређемо Црно море, бежећи од црвених, како бисмо сачували животе, па је и ту нека симболика да су бродови одиграли улогу у спасавању наше породице.

Сви знамо што се дешава у оном делу Украјине, одакле су пореклом Самофалови, као и то да Србија заузима максимално уздржани став у вези са руско-украјинским односима. Чиме то објашњавате?

Пре свега, мора да води рачуна о сопственом националном интересу. Мислим на политику заговарања територијалног интегритета и суверенитета држава. Наравно, ви знате да смо ми ту принципијелну позицију имали увек пре свега у контексту наше покрајине Косово и Метохија. У том смислу и указивали међународној заједници на опасности које такав преседан може да изазове у другим кризним жариштима у свету. У осталом и председник Тадић, који је и лидер моје Нове демократске странке је веома јасно заговарао ову политику. С друге стране, наравно, Србија и Русија имају дубоке историјске везе. И у том смислу за нас није прихватљива идеја да се уводе некакве санкције. Са друге стране, ми имамо недвосмислену политику европских интеграција. За Србију је природни пут да постане чланица Европске уније. То је један од наших најважнијих стратешких приоритета који не искључује најпријатељскије могуће односе са Русијом. Ми имамо изузетно добру економску сарадњу, имамо споразум о слободној трговини. И у том смислу Русија је један веома важан партнер за нас, а не треба да понављам колико је за нас увек била важна принципијелна подршка када се ради и о непризнавању Косова. Када погледате читаву историју Србије, ми смо се увек налазили на једној раскрсници путева између истока и запада. Постојали су велики људи у српској историји који су говорили да је Србија исток западу и запад истоку. Ја не бих улазио превише у тумачење те реченице. Просто је интересантна зато што је изговарана и пре више векова. Ја сам дубоко уверен да уколико Србија остане чврста у заговарању својих ставова, уколико не одустајемо од наших принципа, а то је поштовање територијалног интегритета и суверенитета сваке државе, а са друге стране, увек инсистирање на најбољим могућим односима са Русијом, ја мислим да чак и из ових несрећних кризних ситуација можемо да изађемо са једном новом снагом и да то не мора увек да буде проблем за Србију.

Ваши прадеда  је напустио руски Крим. Данас се то полуострво вратило у Русију, те није тајна да је за одређени део српског друштва својеврсни слоган постало «Данас Крим, сутра КиМ». Како се односите према томе?

Сигурно да један део становништва гледа емотивно на ово питање, с обзиром на тешко искуство које смо ми имали на Косову и на блискост између наших народа. Међутим, ми морамо да будемо реални и одговорни и у том смислу да разумемо да Србија ни једним својим гестом не сме да обесмишљава сопствену политику поштовања територијалног интегритета и суверенитета, јер доводимо у питање и сопствену позицију у односу Косова и Метохије. Тако да бих се ја увек руководио тиме, без обзира моја лична осећања или дела мојих суграђана.

https://www.facebook.com/konstantin.samofalov.7

https://www.facebook.com/konstantin.samofalov.7

Какво ће место заузети Русија у васпитању Ваше деце?

Ја ћу, наравно, инсистирати на томе, јер сам на тај део породичне историје апсолутно поносан и ми имамо ту традицију да се очево име преноси на првог сина. Уколико буде среће, ако Бог подари, надам се да ћу и ја имати прилику да назовем свог сина именом свог оца. У мојој породици се увек водило рачуна о томе да се поштују руски обичаји и ја ћу на томе инсистирати. Русија је данас то што јесте. Другачија држава у односу на ону која је постојала у време комунизма и која је постојала у периоду монархије. Тако да ће и моја деца вероватно у будућности свој однос према Русији градити према ономе што се дешава у њиховом времену. Што се тиче саме историје, ја сам врло подељен, с обзиром на горко искуство које је моја породица имала у периоду револуције, али ја не волим да гледам на то са превише негативним призвуком, јер смо и ми у Србији искусили веома тешке конфликте унутар једног друштва и немогућност да се помире те две Србије (комунистичка и антикомунистичка). И не мислим да је континуирани сукоб нешто што може да донесе било какву корист грађанима. У том смислу не бих се превише задржавао на негативне емоције, већ искључиво на позитивно и ономе што смо ми донели у Београд из ове велике земље. И, наравно, све традиције које смо донели. Тако да наставићемо то да негујемо. И надам се да ће и други људи који имају сличну историју као и моја породица да наставе са овим, јер није добро ни потпуно се асимиловати. Онда у потпуности губиш тај идентитет. И мислим да је то штета.

Извор: Глас Русије

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *