Пре два дана, у најмање 500 градова широм света је организован Марш против компаније Монсанто, на коме су грађани рекли своје одлучно „НЕ“ генетски модификованим организмима у исхрани, који по тврдњама научника изазивају цели низ болести, као на пример – оштећење органа, урођене мане, стерилност, смртност одојчади, алергије и туморе.
И у Београду је одржан скуп против употребе ГМО у производњи хране, али то није наишло на велику пажњу јавности и медија. Штавише, по незваничним информацијама, у Србији је већ припремљен нови закон који ће заправо толерисати генетски модификоване организме, па се поставља питање – ко жели да упропасти српску пољопривреду и здравље целе нације?
Како је недавно изјавио председник Друштва аграрних економиста др Миладин Шеварлић, такав закон је већ спреман за усвајање у Скупштини и само се чека погодан тренутак, а то ће онда значити праву катастрофу за грађане који би изгубили здравље, али и пропаст за домаћу пољопривреду, која би, ако се дозволи увоз таквог семена – претрпела штету од преко пола милијарде евра. Таква колосална штета за српску пољопривреду би настала због разлике у цени између јефтинијих, али штетних ГМО производа и домаће здраве хране, а такође би дошло и до гашења српске семенске индустрије која је најпрофитабилнији део домаћег агробизниса.
Управо због свега наведеног, потрошачи широм света су прошлог викенда протестовали против америчке компаније Монсанто која је највећи светски произвођач генетски модификованих организама. Међутим, да та борба за здраву храну неће бити нимало лака, говори податак да су главни заштитник и промотер Монсанта Сједињене Америчке Државе, а њихов председник Барак Обама је почетком ове године чак потписао такозвани «Закон о заштити Монсанта», којим се укида право доношења пресуда о забрани узгоја ГМО семена. Такође, и Европска унија се у суштини налази на истим позицијама, јер треба имати у виду одлуку Европске банке за обнову и развој да са 40 милиона долара покрије трошкове ризика уласка америчког ГМО семена на тржиште Србије и других балканских земаља.
И поред свих научних доказа о изузетној штетности генетски модификованих организама, и бурних протеста грађана који су свесни те опасности, чини се да то не узбуђује народне посланике у Скупштини Србије, који су недавно одбили да уврсте у дневни ред предлог да се донесе декларација о мораторијуму на увоз, прераду, промет и пласман генетски модификованих производа у Србији за наредних 10 година.
Изгледа да тренутно нема никога ко би озбиљно схватио речи које су се могле чути од неких учесника протеста који је у суботу одржан у Београду, а које гласе – «увоз генетски модификованог семена представља економску пропаст за сваку земљу, јер на тај начин она губи суверенитет над семеном. Хоћемо да наша земља контролише своје њиве и храну, и не желимо дозволити тиху окупацију».
Међутим, по свему судећи, српски парламент ипак нема намеру да се супротстави притиску западних компанија и њихових држава да се легализује и дозволи продор ГМО хране на домаће тржиште. А то ће онда значити истинску катастрофу за српску пољопривреду, и што је још трагичније, за здравље читаве нације. Али и поред све гласнијих вапаја грађана, чини се да засад нема никог да то одлучно спречи.
Tekст «увоз генетски модификованог семена представља економску пропаст за сваку земљу, јер на тај начин она губи суверенитет над семеном. Хоћемо да наша земља контролише своје њиве и храну, и не желимо дозволити тиху окупацију» je глупост у коју могу да верују само они који се у то нимало не разумеју, јер:
1. …ако се дозволи увоз таквог семена – штету не би претрпела српска пољопривреда, него “српска семенска индустрија“ за коју се и каже да је (до сада била, баш због свог заштићеног положаја) “најпрофитабилнији део домаћег агробизниса“. Сви остали би добили, а и српска семенска индустрија би морала да се потруди да иде у корак са позитивним развојем у свету.
2.Из овог текста се види да је ГМО семе јефтиније, што јасно узрожава монополски положај српске семенске индустрије, ако она уопште може тако да се назове.
3.Горњи текст покушава да убеди људе да насупрот “проблематичним“ ГМО производима стоји “домаћа здрава храна“, а познато је да “домаћа здрава храна“ јесте боља од (неких, а можда чак и многих) ГМО производа, али да она чини мање од 0,5 % српске пољопривреде. Треба да се каже да сви знају да више од 99 % српске пољопривреде није производња здраве хране, него баш употреба пестицида о чијој огромној штетности се мало пише. А треба, јер нико вам не гарантује да оно што сте данас купили на пијаци није јуче прскано врло отровним препаратима, или је комшија прскао нешто на суседној њиви, а то се као магла разноси на суседне. А ако је после прскања и прошло читаво време каренце, после које се проузвод може изнети на тржиште, зар мислите да од тог пестицида није ништа остало у храни коју једемо. И да ли сте видели некада да нека инспекција врши узорковање и испитивање квалитета онога што се продаје на пијацама и у продавницама?
4.То наравно не значи да желим да кажем да су сви ГМО производи квалитетни. Сигурно је да понекад има и истине у ономе што им се приписује. Али је чињеница да они имају и многе предности:
а)Имају већу отпорност на биљне болести и инсекте тако, да не траже (већу) примену пестицида, и самим тим су здравији.
б)Они су дизајнирани тако да садрже много више хранљивих и заштитних материја од природних биљака, што значи да су по том питању здравији и квалитетнији од њих.
в)Дају већи принос уз мање трошкове производње, што њихову производњу чини економичнијом и рентабилнијом.
5. Наравно да треба “да наша земља контролише своје њиве и храну“, и да се боримо против свега онога што је лоше, без обзира да ли је ГМО или било шта друго, а тога лошег, и без ГМО, има превише.
6. Наравно да је смешно што нас плаше да скидање забране гајења ГМО, тј. да увођење могућности конкуренције уместо садашњих монопола, значи “тиху окупацију“. То је само већа могућност да може да се изабере оно што је боље.
7.То значи да треба бити реалан и познавати ствари, а не ширити неистине. То значи да не треба а приори бити против ГМО, али да треба бити против лоших ГМО производа. То значи да систем контроле треба да буде на нивоу, и што се тиче знања и опремљености, да би смо као нација били на нивоу светског развоја, а не у запећку. Тада не би могли да нас плаше измишљеним причама, и као нација би смо могли да имамо користи у сваком погледу од таквих производа.