- Friday, 19. April 2024.

Грчка криза разоткрила како ће Немачка покуповати посрнули део Европе

Објављено: 23. јула 2015. - Срна Радовић

ВЕЋИНА ЗЕМАЉА ЕУ ФАКТИЧКИ БАНКРОТИРАЛА, АЛИ НАСТАВЉА ДА ФУНКЦИОНИШЕ КАО ДА НИЈЕ ТАКО

Грци су још 2012. били дужни 352 милијарде евра, а истраживање Института за међународне финансије (IIF) је показало да укупан губитак инвеститора може достићи 1 билион евра тј. 1/16 од укупног дуга ЕУ. Зато је тада смишљена технологија „контролисаног дефолта“
Значајан део грчког дуга држале су кипарске банке, које је још од 2008. године ЕУ разним средствима притискала (а понекад и директно приморавала) да купују грчке обвезнице. Мали Кипар је поклекао тачно годину дана након почетка рада „европског антикризног програма за Грчку“. Ако је у Грчкој програм Тројке још покушавао да спасе земљу, онда је на Кипру ЕЦБ спасавала само банке. У супротном, њихов пад би повукао за собом Грчку, а она – и целу еврозону. Како су их спасили? Званично су одлучили да не враћају штедишама њихове депозите, већ да тим новцем покрију губитаке од „реструктуирања“ грчког дуга
Сада су главни власници грчког дуга постале наднационалне структуре, над којима се овлашћења националних влада Европе готово и не примењују: EFSF – 131 милијарди (43,6%), Европска централна банка – 36 милијарди (12%), ММФ – 21 милијарда (7%)
Степен утицаја Немачке на одлуке ЕЦБ још увек није у потпуности познат, али у EFSF Берлин има трећину гласова. Стога није тешко схватити која ће од европских земаља од тренутних структурних промена у ЕУ имати највише користи. Укључујући и корист од текуће финансијске кризе у еврозони. Међутим, будућност овог плана није баш ружичаста. Експлозија суперзагрејаног грчког лонца може задесити Европу раније него што аутори пројекта успеју да заврше своје финансијско преузимање

Пише: Александар ЗАПОЉСКИС

СУДБИНА држава се, у суштини, не разликује од судбине корпорација. Тако је било вековима, али из неког разлога то се сада не дешава. Јер, већина земаља ЕУ су практично банкротирале, али и даље настављају да одржавају националну независност.

Шта се десило, да ли су закони природе престали да делују? Хајде да покушамо да објаснимо на примеру Грчке.

Данас је сума њеног дуга 312,7 милијарди евра. На списку поверилаца појављују се ММФ, Европска централна банка (ЕЦБ), владе држава ЕУ (пре свега Немачка, Француска, Естонија и Словачка), разне приватне фондације и власници краткорочних обвезница, као и неки Европски фонд за финансијску стабилност.

Какав је то фонд и зашто се изненада појавио у историји Грчке? Управо ту се крије разлог наводног престанка важења закона природе.

Идеја за оснивање некаквог, на први поглед, потпуно невиног Фонда за узајамну финансијску помоћ за случај већих проблема у еврозони, појавила се 2010. године. У мају те године седамнаест земаља ЕУ донело је одлуку о оснивању, а 7-ог јуна исте године потписале су оснивачки договор. Већ од 4-ог августа EFSF (The European Financial Stability Facility) је почео са радом. Шта је он радио – постаће јасно када се види, на који начин је Европска унија почела да „спасава“ Грчку.

Иако су о њеном банкротству озбиљно почели да говоре тек ове године, на ивици пропасти Грчка је била још 2012. године, када је њен укупан дуг премашио 160% БДП-а.

Атина је најавила немогућност да враћа дугове. У Европи је замирисало на невољу.

Формално, Грци су били дужни 352 милијарде евра, али истраживање Института за међународне финансије (IIF), показало да укупан губитак инвеститора може достићи 1 билион евра тј. 1/16 од укупног дуга ЕУ.

Тада је први пут представљена технологија „контролисаног дефолта“.

Читав износ дуга је подељен на две гомиле. Нису подлегле реструктуирању 92 милијарде које је Грчка узела у облику кредита (укључујући и 20 – од ММФ-а). Њих су Грци морали да у потпуности врате. Преосталих 260 милијарди, које су ишле на обвезнице, Тројка (ЕЦБ, ММФ и Европска комисија) је одлучила да „смањи“. Али опет, не све.

Ни 55 милијарди евра које су отпадале на ЕЦБ такође нису подлегле реструктурирању. Зато су власници преосталих 205 милијарди (банке, осигуравајућа друштва, хеџ-фондови, пензиони и социјални фондови европских земаља) малтене били приморани на реструктуирање.

Реструктурирањем је предвиђена замена старих хартија од вредности новим, на мању суму, са нижим каматама и значајно дужим временом доспећа. Резултат је био: тај део кредитора изгубио је више од 70% првобитно уложеног новца у Грчку, а Тројка је „сачувала“ Грцима 109 милијарди евра, или 140 милијарди ако се урачунају камате.

Зашто, тада, еврозона није експлодирала? Прво, по први пут у арену је ушао EFSF чије су дужничке хартије од вредности замениле део грчких обвезница. Било је обећано да ће он чак и додати кредиторима компензациони бонус. Они су поверовали, јер је Фонд представљао, у суштини, наизглед успешну економију ЕУ, а не умирућу Грчку.

Друго, Французи и Немци у својим портфолијима су тада имали релативно мали удео грчких обвезница. Много мањи од шпанских и италијанских.

Треће, Банка Грчке је рачунала своје дугове по номиналној вредности, а у буџетима Немачке и Француске исте те хартије рачунате су по тржишној цени, што је било мање од половине њихове номиналне вредности.

Четврто, значајан део грчког дуга држале су кипарске банке, које је још од 2008. године ЕУ разним средствима притискала (а понекад и директно приморавала) да купују грчке обвезнице. Ако су остали повериоци још увек могли такву пљачку да преживе, онда се тачно годину дана након почетка рада „европског антикризног програма за Грчку“, 2013. године, банкарски систем малог Кипра распао.

Ако је у Грчкој програм Тројке још покушавао да спасе земљу, онда је на Кипру ЕЦБ спасавала само банке. У супротном, њихов пад би повукао за собом Грчку, а она – и целу еврозону. Како су их спасили?

Званично су одлучили да не враћају штедишама њихове депозите, већ да тим новцем покрију губитаке од „реструктуирања“ грчког дуга.

Из овог је извучена важна лекција. У лето 2013. године Европска унија је одлучила да у будућности сличне кризе неће решавати новацем државних буџета, као што је рађено раније, већ конфискацијом депозита. Ово је, уосталом, слично Путиновом савету олигарсима на рачун жељеног повратка њихових средстава из европских банака у Русију. Међутим, Грцима је ово реструктуирање мало помогло.

Већ у мају 2012. године њихове банке су забележиле 30 милијарди евра губитака, и поново се нашле на ивици банкротства. Ради њиховог спашавања, Атина је поново почела да се задужује, а износ дугова данас поново премашује 300 милијарди и тешко да ће Грчка бити у стању да их врати.

Укратко, ако је судити по резултатима, изведена пљачка само је за врло кратко време одложила последице, али није елиминисала системску грешку, која води земље ЕУ ка пропасти. При чему је мало ко обратио пажњу на то што су сада главни власници грчког дуга постале наднационалне структуре, над којима се овлашћења националних влада Европе готово и не примењују: EFSF – 131 милијарди (43,6%), Европска централна банка – 36 милијарди (12%), ММФ – 21 милијарда (7%).

Још 10% отпада на финансијске организације из Грчке и из других земаља. Остатак, нису дужничке хартије од вредности већ просто кредити у рукама других инвеститора.

И што је најважније, од 2013. године сва овлашћења EFSF су прешла на Европски стабилизациони механизам (ESM) који је, у ствари, истоветан ММФ-у, али на европском нивоу. Његово седиште се налази у Луксембургу, а добио је део суверених надлежности држава ЕУ. Он ће, као и ЕЦБ сам одређивати своју политику. У првом реду, кога ће спасавати, када, како и за чији рачун.

Дакле, закони природе настављају да функционишу као и до сада, само се облик процеса променио.

Раније су државе-банкроти једноставно биле окупиране и укључивне у састав победника. Да ли у облику колоније или директним присаједињењем – није било битно. Сада је све цивилизованије. Зашто трошити новац на тенкове, ако се 140 милијарди од грчких кредитора и још 7 милијарди од депонента банака на Кипру може једноставно одузети? А под маском сагласности, добити пристанак националних влада да предају наднационалним структурама ЕУ још неке делове својих овлашћења?

Како ће они даље радити, добро илуструје недавни референдум у Грчкој. Испоставило се да сами Грци могу да мисле шта им је воља, али одлуке уместо њих ионако доносе ММФ, ЕЦБ, EFSF и Европска комисија.

Степен утицаја Немачке на одлуке ЕЦБ још увек није у потпуности познат, али у EFSF Берлин има трећину гласова. Није тешко схватити која ће од европских земаља од тренутних структурних промена у ЕУ имати највише користи. Укључујући и корист од текуће финансијске кризе у еврозони. Међутим, будућност овог плана није баш ружичаста.