Регион

Драган Петровић: Румунија и Србија – сачувати историјско пријатељство

Rumunija1

Румунија је земља која је током историје имала неконфликтан однос, и често пријатељство са Србијом.Заједнички смо се вековима одупирали турској експанзији, с тиме да су румунске кнежевине Влашка и Молдавија увек задржавале извесну аутономију и чак унутрашњу независност у односу на Цариград.

Заједнички смо се борили против Турске и 1877-78, на истој страни били у Другом балканском, као и у Првом светском рату. У међуратном периоду и Југославија и Румунија су биле претежно ослоњене на Француску, и заједно чланице и Мале Антанте и Балканске Антанте (савеза).

Истина румунска политичка елита је показала у вези оба светска рата извесну неодлучност, упркос јасним стремљењима широких маса становништва ка савезништву са својим традиционалним савезницима (Француска, Русија, Србија и Црна Гора, односно Југославија, Грчка и др.) у правцу покушаја издејствовања румунског уједињења.

Приликом турског освајања Балкана током касног Средњег и почетка Новог века две румунске кнежевине Влашка и Молдавија су успеле да сачувају своју унутрашњу независност, али су признале своје вазалство у односу на Цариград (Истанбул). Велики део данашње Румуније Ердељ (Трансилванија) је био у саставу Угарске, и такође није потпао под директну власт Турака, већ се нашао у улози вазала, иако је значајан део данашње Мађарске са Будимпештом потпао под Турску у периоду од око век и по.

Након друге турске опсаде Беча и њиховог тешког и коначног пораза 1683. у средњој Европи и подунављу закључно са Карловачким миром 1699. Турска губи своје области северно од Саве и Дунава (сем дела Баната кога губи 1718.), што представља олабављење притиска на Влашку, Молдавију и дефинитивно на Ердељ, који улази у састав Хабсбуршке монархије. Влашка и Молдавија су се током ХVIII века нашле у суседству Русије (због ширења Русије у односу на Турску, али и Пољску), што је деловало у правцу заједничке акције против Турака, често у сарадњи са Србима, Бугарима, Грцима и другим народима Балкана у циљу ослобођења од Истанбула.

Румунски народ је тежио ослобођењу од власти Беча и Будимпеште у Трансилванији (Ердељу) и уједињењу са Влашком и Молдавијом. Влашка и Молдавија су 1859. одбацили и преостали формални део свог међународног ограничења пуне независности у односу на Турску и 1861. се ујединили у Румунију, са главним градом Букурештом. У односу на Турску тежили су да добију излаз на Црно море добијањем бар дела Добруџе која је била насељена Румунима, и на свом јужном делу и Бугарима.

Румунија је увучена макар индиректно у антируску политику (истина без икакве своје кривње), када је након Кримског рата и руског пораза привремено Париским миром 1856. добила танак приморски део Бесарбије, који је дотле припадао Русији. Тежња пре свега Британије је била да се на овај начин прекине директна граница Русије и Турске и отежа могућност Русији да настави процес притисака на Турке у правцу ослобађања преосталих балканских православних народа који су још увек били под турским ропством.

Међутим, Русија и Румунија су се успеле договорити и током 1877. заједно улазе у рат против Турске на стану Србије, Црне Горе, бугарских и босанскохерцеговачких устаника, што је крунисано победом. Румунија Берлинским конгресом добија Добруџу, али мора да врати Русији приморски део Бесарбије, што постаје један од темељних разлога будућих руско-румунских неспоразума. Наиме, иако су Молдавци у Бесарбији посебан, истина сродан народ у односу на Румуне, Букурешт је искључиво тежио припајању ове области. Проблем је био и етничка структура Бесарбије, где је више од трећине становништва руско и украјинско, а у области живе и други народи (Гагаузи, Грци, Јевреји, Бугари и др.), тако да су Молдавци заправо мањина у области, иако појединачно посматрано као етничка група најбројнији.

Romania_territory_during_20th_century-300x221

Румунска елита је насупрот народним тежњама које су биле окренуте уједињењу са Трансилванијом, што је значило сукоб са Аустро-Угарском и савезништву са Француском, Русијом, Србијом, била разапета различитим рачуницама и покушавала да се нагоди и са Берлином, па се тако званични Букурешт придружио Централним силама крајем ХIХ века.

Међутим када је почео Први светски рат, због тежњи ширих слојева становништва Румунија се прикључује Антанти улази на њену страну у рат 1916 и заједно са Русијом се бори против суседних Централних сила Аустро-Угарске и Бугарске. У Румунији су се бориле тада заједно и српске трупе, углавном састављене од добровољаца из Америке, као и од бивших заробљеника и пребеглих војника српског порекла аустро-угарске војске са руског фронта.

Након Револуције у Русији, позиција Румуније је постала тешка па је склопила сепаратни мир. Румунија улази поново у рат на страни Антанте након пробоја Солунског фронта и капитулација Бугарске и Турске, што јој је помогло да добије велика проширења територијална на мировном скупу у Версају.

У међуратном периоду неодлучност румунске елите у геополитичком опредељењу је било и даље евидентно и крајем тридесетих достигло врхунац. У периоду доминације Француске Румунија је била чланица Мале антанте и прилично поуздан савезник Париза. Међутим у другој половини тридесетих година због јачања Немачке и смене дугогодишњег министра спољних послова и франкофила Титулескуа званични Букурешт се окреће више Немачкој и Италији.

Однос са Москвом је био оптерећен Бесарбским проблемом, али је варирао, од крајњег неповерења и непријатељства, до спремности на сарадњу и подршком у односу на осовинске силе. Југословенски амбасадор уочи почетка Другог светског рата у Букурешту Јован Дучић, је био свестан подељености румунске елите и симпатија становништва између више сила – Француске, Немачке, Италије, СССР, Британије, а у погледу идеологије на демократе, профашисте (Кодреану и његов покрет-паравојних неофашистичких стража тзв. Гвоздена гарда, касније у мањој мери Антонеску), комунисте и др.

Извештавајући из Румуније у годинама уочи и почетком Другог светског рата, амбасадор Јован Дучић указује на извесну аморфност и геополитичку недефинисаност румунске политичке елите. Иако су широке народне масе по природи франкофонске, а преко православне цркве је присутан извесни традиционални руски, а тада преко бољшевика и совјетски геополитички утицај, политичка елита је са лакоћом пактирала са различитим идеологијама и центрима моћи, од Француске, преко фашистичке Италије, нацистичке Немачке, све до просовјетских ставова.

ii-svetski-rat-viki_ff-300x236

На почетку Другог светског рата Румунија се држи независном са преовлађујућим франкофилством, али се од средине 1940. суочава са притиском фашистичких сила званични Букурешт нагло окреће Немачкој и Италији. Када је Француска капитулирала крајем пролећа 1940. Румунија је наврат-нанос ушла у продес приступања Тројном пакту, што је није спасило немилосрдног и маћехинског става Берлина и Рима, у односу на територијалне захтеве Мађарске и Бугарске, као и СССР.

Мирним путем, Првом и Другом Бечком арбитражом Румунија је одлукама својих „савезника“ морала да преда Мађарској највећи део Ердеља (Трансилваније), Бугарској јужну Добруџу и СССР-у да врати Бесарбију. Тако очерупана и понижена Румунија иако чланица Тројног пакта одбија да учествује у нападу на Југославију априла 1941. и одбија немачку понуду да узме Банат.

Ускоро је ипак Румунија са профашистичким режимом Антонескуа учествовала у нападу на СССР, са наводном платформом да заузме Бесарбију. Румунске трупе су учествовале у немачкој агресији на СССР на самом јужном крилу, и током 1941. и 1942. су имале извесног успеха, нарочито приликом заузимања Одесе. Међутим од Стаљинградске битке ствари за силе Осовине крећу лоше на Источном фронту и оне се од тада налазе управо на овом јужном крилу у сталном повлачењу и поразима.

Када су се совјетске трупе приближиле румунским границама, у Букурешту је августа 1944. извршен пуч и она је само променила страну у рату, ставивши се на страну антифашистичке коалиције, што на мировном уговору у Паризу након Другог светског рата није уважено, и Румунија је званично третирана као поражена земља. Морала је да уступи СССР дефинитивно Бесарбију и северну Буковину, а Бугарској јужну Добруџу, док су јој границе у односу на Мађарску нормализоване, односно остале су исте као и у односу на период пре Другог светског рата.

У послератном периоду Румунија као социјалистичка земља постаје члан Источног блока и Варшавског уговора, али након преврата 1990. улази у транзицију, и у последњој децинији постаје члан НАТО и ЕУ. Због претензија према Молдавији (Бесарбији) долази у поларизацију интереса у односу на Русију па и Украјину, посебно због Придњестровља.

У протекле две деценије на власти су се смењивали углавном прозападне и просоцијалистичке снаге, где су ове друге имале нешто више разумевања и за Русију, а не само окренутост према западу. Када су у питању прозападне снаге постојала је и међу њима извесна нијансираност на оне који су спремни на сарадњу са САД и чак инсталацију тзв. Ракетног штита (Басеску) и оних који су за политику ЕУ и суптилније односе са Истоком, што све заједно поларизује и даље румунско друштво и његову политичку сцену.

Када су пак у питању односи са Србијом и српским фактором у целини, они су традиционално прожети савезништвом и пријатељством, те у сваком случају одсуством непријатељстава. То је прво било исказано вишевековном сарадњом у правцу борбе против Турске и заједничким ослободилачким напорима, где је румунска страна због свог географског положаја и вазалног статуса њихових земаља била у извесно повољнијем статусу од српских земаља током већег дела епохе Новог века.

Рецимо у последњим деценијама Новог века, Румунија и са друге стране Србија и Црна Гора су ратовали на истој страни 1877-1878, потом у Другом Балканском рату 1913. и у Првом светском рату. У међуратном периоду савезништво достиже врхунац, пошто су Југосалвија и Румунија биле заједно у Малој антанти и Балканском савезу.

kraljica-marija-1-300x113

Две династије су се ородиле, јер се румунска принцеза Марија, из владајуће краљевске куће, удала за краља Александра Карађорђевића. Краљица Марија је била обожавана од широких маса становништва Краљевине Југославије, до те мере да су и у Хрватској и Словенији многе куће држале њену слику, а приликом њених посета овим крајевима, као уосталом и свим југословенским покрајинама, добијала масовну подршку и исказе великих симпатија.

Чак и у Другом светском рату Румунија која је непосредно пре тога приступила у изнудици Тројном пакту одбија да учествује у нападу и распарчавању Краљевине Југославије пролећа 1941. У послератном периоду Титов и режим Чаушескуа су одражвали добре односе, као и Милошевић и социјалиста Илијеску деведесетих. Деведесетих се држање Румуније према СРЈ никако не може третирати као непријатељско, напротив у многим случајевима се могла констатовати наклоност по више питања.

Међутим, спремност председника Румуније Трајана Басескуа, да се определи за геополитичку варијанту противљeња Русији по питању покушаја анексије Молдавије (Бесарбије) и оспоравања легитимитета Придњестровске области, представља нови изазов у ширем региону. У том правцу се сматра прилично опасним његово опредељење да се омогући Американцима планирана инсталација тзв. Ракетног штита баш на румунској територији.

У односу на ослабљењу и полуокупирану постооктобарску Србију, званични Букурешт суптилно поставља тзв. влашко питање, што је чак и прогурано међународним споразумом Цветковићевој влади почетком 2012. године. Тада је Тадић на сваки начин тежио да добије напредак у процесу тзв. „евроинтеграција“ што је Басеску (зло)употребио потегавши као румунски услов тзв. влашко питање, што би у будућности могло да баци сенку на традиционално добре српско-румунске односе, нарочито ако би се будућа румунска власт нашла под већим утицајем Америке, што је за сада све под знаком питања.

Општи утисак из свега овога је да можда слично суседној Бугарској, и румунска елита се током већег дела савремене историје мало обазирала на ставове широких маса свог становништва, и прилично лако мењала своју подређеност различитим великим силама. У последње две деценије Руминија је наставила добре односе са Србијом, па је у периоду санкција овде блокада била врло „лабава“, а граница пропусна. Лидер левице и бивши председник Илијеску је задржао посебно добре односе са Србијом.

Међутим последњих година са избором председника Трајана Басескуа, као да званични Букурешт води неку нову политику. Басеску, који је свој други мандат добио на необичан начин, јер је имао готово изједначен број гласова као противкандидат, па је дошло до међународне односно западне арбитраже којом је он проглашен за председника, показује дотле невиђану за румунске прилике везаност управо за Вашингтон и поред тога што је Румунија чланица ЕУ.

Trajan-Basesku-300x199

Тако је свет изненадила пре пар година вест да је Басеску прихватио да у Румунији у перспективи буде инсталиран тзв. ракетни амерички штит, уперен заправо према Русији, и то после начелног одустајања Вашингтона да он буде инсталиран у Пољској (а радари у Чешкој), због чега је Обама и добио највише тада Нобелову награду за мир.

Истина званична Румунија показује интерес да веже уз себе па у перспективи и присједини Молдавију (Молдавци иако Романи и слични у много чему Румунима, ипак имају своју специфичниост и представљају засебну нацију), укључујући чак притисак на одвојену Придњестровску област насељену Русима и Украјинцима које штити Москва и Кијев. Румунија није посебно подигла стандард становништва од како је ушла у ЕУ, а чланство у НАТО се често показује и као терет, што не наилази на одушевљење становништва.

Румунска власт последњих година показује на различите начине спремност да испуњава западне диктате, где би пример могао бити подређен положај и спремност уступања западним фирмама експлоатације у западној Румунији најбогатијих налазишта злата у Европи (ван Русије). У овом примеру са истрајавањем званичног Букурешта на наставку експлоатације злата где је румунска држава поседник само 19 % добитка од најбогатијих налазишта у Европи укључујући употртебу цијанида, што је еколошки катастрофално за становништво и пределе Румуније, а преко водотока и суседних Србије, Мађарске и Румуније, није стратешки државнички потез.

Истина књиговодствено гледано влада ће краткорочно попунити касу, али ће се капиталне златне резерве, за европске прилике, брзо исцрпети, а оне су необновљиве, и то са примитивним начином експлоатације који је еколошки опасан, при чему канадска фирма убире чак 80 % добитка, што је заиста процеант у рангу односа које су имале некадашње колоније и протекторати у односу на метрополу (обично е тежи да земља има макар 51 % удела).

За Србију је то извесна еколошка опасност. Актуелна власт председника Басескуа покреће у односу на Србију, што је нетрадиционално за румунско-српске односе, недавно питање Влаха као наводно Румуна на посебан начин, што може отежати релације две пријатељске земље у перспективи. Такође уколико се истраје у пракси на инсталирању Ракетног штита на територији Румуније, то би могло да отежа геополитички положај читавог Балкана и посебно Србије и српског фактора у целини, јер у перспективи очекиван процес слабљења америчког утицаја са јачањем мултиполарног света, доноси олакшање за земље региона.

Напротив Ракетни штити би поново довео Балкан у зону конфликта и додатног страног притиска. Но имајући у виду савремену румунску историју током које су режими у Букурешту, често и мимо директне воље широких слојева становништва, лако мењали стране и геопоолитичка опредељења, то и не мора бити тако, и могуће су нове промене и окретање стране у односима и покровитељству великих сила.

Тако, изградња Јужног тока, као и већа геополитичка везаност Украјине за Русију након краха „наранџасте револуције“ може бити нови предуслов за учвршћивање руског утицаја на Балкану, а тиме у перспективи настављање оних историјских периода када се и Букурешт више окретао и респектовао Русију. У сваком случају, за очекивати је да ће румунско-српски односи остати традиционално пријатељски и добри, бар што се тиче самих широких слојева два суседна народа. Што се тиче саме елите, посебно оне владајуће, ту је ситуација нешто неизвеснија, имајући пре свега у виду утицај и интересе великих сила.

(Видовдан)

Incoming search terms:

  • Rumunija

Коментариши чланак

Коментара