Вијести, Култура

Преминула Ружица Сокић

Српско глумиште остало без једне од својих најсјајнијих звезда. „Ништа нисам урадила против своје душе, ништа нисам ни понела са собом, осим празних руку…“

 Отишла је скитница, добра и наивна душа, племенито срце – како је своје јунакиње с друштвене маргине описивала сама Ружица Сокић. За себе је говорила да је најгоре глумила глумицу. Излазила је у ринг и без сујете хватала се укоштац са собом и ликом, трошила се и патила. Умрла је, а вест о њеној смрти изненадила је све: и са 79 година, до последњег даха изгарала је на сцени, ведра и насмејана, непресушне енергије и жеље за игром, за животом. Племенита, добра душа имала је увек лепу реч за све. Отимала је од заборава оне који су отишли пре ње, несебично користећи сваку прилику да подсети на нека велика имена и остварења, на оне које су мимоишле награде и признања, по чијем раду је неправедно пала прашина немара и заборава. Колегама је била диван партнер, новинарима сјајан саговорник, публици – омиљена глумица…

Рођена је 1934. године у Београду као кћи трговца и сувласника листа „Правда“ Петра Сокића. Још као дете учествовала је у драмској групи Радио Београда, а касније се уписала на Академију за позоришну уметност у Београду, на којој је дипломирала 1958. године.

02-sokic

– Не знам да ли сам имала другу мисао осим глуме. Спонтано сам се упутила ка тим звездама, још од школе и разних секција. Нањушила сам глуму врло рано, бежећи од бруталне стварности. Била је за мене спас. Од тренутка кад сам уписала Академију код професора Јоце Кујунџића, мој живот и свет је само сцена – присећала се у једном разговору за наш лист Ружица Сокић. – У почетку сам доста патила што сам играла неке ружне жене с друштвене маргине. Недостајала ми је класика. Али, некако интуитивно сам схватила да је глумац најбољи кад игра домаћег писца. Зато сам заплакала кад сам прочитала поруку Небојше Ромчевића: да сам ружица у реверу нашег позоришта.

Сам почетак њеног театарског живота обележила је представа Соје Јовановић „Успомена на два понедељка“. Први стални ангажман био је у Савременом позоришту, а већ од 1962. године с неким колегама и Бојаном Ступицом, кренула је у авантуру звану Атеље 212. Прва представа – комедија непознатог аутора, у режији Власте Радовановића. Играла је на сценама готово свих београдских театара, али је цео свој радни век (37 сезона) провела у Атељеу, као један од темеља и заштитних знакова куће у најславнијем периоду њене историје:

– Када играш краљицу, играш човека – говорила је Ружица. – Ипак, нису сви глумци исти. Неки су веома склони да глуме и у животу, у пози и са идејом да раде нешто посебно, да имају могућност да траже нешто више и од живота и од околине. Ја то не волим. Велике глумице као што су Мира Ступица и Оливера Марковић у приватном животу су увек опуштене и природне.

Извор: Новости

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *