Нушић је савремени српски писац који описује живот у Хрватској и Србији данас
Видјела сам Нови Сад, сад могу умријети. Не бисте вјеровали колико је људи дошло слушати што ћу рећи. Који сулуди осјећај. Знаш да ниси ни паметнији ни бољи од људи који те желе дотакнути, попричати с тобом или ти нуде књигу на потпис а ти се смјешкаш и глумиш да ти је нормално све што се око тебе дешава. Додуше, била сам накљукана лијековима за снижење тлака и осталим помагалима које гутам кад мислим да ћу се мртва срушити. Ипак…
До суза сам била дирнута пажњом мојих новосадских домаћина. А нисам смјела плакати да не бих покварила имиџ. Ја сам вјештица, ја сам жена чији је језик дуљи од било којег крављег репа, мени никад сунце не свиће, смијем се само на спроводима и кад цркне неки политичар…
Ја та и таква у Новом Саду сам се смијала и још била сретна и још сам у хотелском купатилу плакала, да ме муж не види, и он мисли да се оженио вјештицом. Ах! Да ли ме Нови Сад промијенио, баш промијенио? Јест. Тамо сам се заклела да никад, никад, никад и никад нећу отићи у свој родни град Опатију, ако ме икад позову, и тамо одржати промоцију. Никад! Опатијци ће ми поручити да ме ионако неће звати али тко их јебе. Ако ме позову, кад добијем Нобелову награду, НЕЋУ ДОЋИ! Ово што сам написала је баш сладуњаво и некако дјетињасто. То ме Нови Сад подјетињио.
Скочила сам до Београда да видим представу Госпођа министарка. Аутор Бранислав Нушић сувремени је српски писац који у својим дјелима описује живот у Србији и Хрватској данас. Госпођа министарка је ремек-дјело, наравно да Нушић за њега као ни за остала дјела у Србији није добио ни ријеч похвале, о награди да се не говори. Нешто су га ситно похвалили Хрвати. Ситно. То је зато јер се људи на његовим представама смију.
Колико се смију знају сви који могу добити карту за улазак у Казалиште Бошко Буха. Добити карту? Научна фантастика. Ја сам је добила преко дебеле и предебеле везе. Који доживљај! Први пут након сто година у Београду су осванули тапкароши. Тапкароши? То су дилери који живе од културе, не од хероина. Уносе се столице, публика сједи и на поду…
Што је написао Нушић а одглумила феноменална екипа? Споменут ћу само име главног глумца. Горан Јефтић. Гооооооонџааааааааааа… Цар! Најбољи глумац у Србији данас, а и шире, шире. Љутит ће се на мене зато јер му спомињем име. Кад сам му скочила око врата, луда сам за тим човјеком, и шапутала му у ухо, царе, царе, рекао ми је да без екипе он цар био не би. Гонџа! Он је споменик нулте категорије! Он је оно што је у социјализму био дом културе са водоскоком!
Неколико дјечака и једна дјевојчица, Татјана Мандић-Ригонат је режирала, направили су представу без хонорара, “помоћу штапа и канапа” и оживјели Нушићеву документарну хорор причу. Она, што би рекли критичари, жестоко проговара о животу у Србији и Хрватској данас. Корупција, глупост, зло, похлепа, земљом владају лопови а фажизам гмиже ли га гмиже. Публика урла од смијеха онако како урлају од смијеха људи док гледају своју кућу у пламену. Живот ти пред очима нестаје а све си сузе већ исплакао.
Бранислаб Нушић, 1894.
Уживала сам у Србији и неколико дана била сретна. Они живе у лоповској земљи, и код њих фажизам куца на врата, али имају Госпођу министарку. Ми овдје… Ми имамо само фашизам.
Извор: Блог Ведране Рудан
